Spasilac duša sa Dunava

Dok sedimo u njegovom restoranu Konoba kod Goce i Renata, Renato Grbić, heroj Dunava, čovek koji je spasao 29 duša iz talasa jedne od najvećih evropskih reka, kada su skokom sa Pančevačkog mosta hteli da sebi prekrate život, počinje priču o sebi i tome kako je jedan ribolovac postao nacionalni heroj. Sve što je želeo u životu, kaže, bilo je da peca ribu, jer mu je dunavska voda ušla u krv od detinjstva.

M. Karović

Hrabar i plemenit: Renato Grbić

Rođen je pre 55 godina u Beogradu, na Staroj Karaburmi, samo nekoliko stotina metara od Dunava. Od rođenja ova reka odredila je njegovu sudbinu.

S oca na sina

- Sve je počelo devedesetih godina kada sam sa bratom ribario u blizini Pančevačkog mosta. Bio je septembar. Odjednom me nešto pljusnulo. Priđemo i vidimo siluetu. Prišli smo čamcem i videli čoveka u vodi. Pitao sam ga: "Šta hoćeš ti, šta radiš?". Kaže on nama: "Hoću da se ubijem". Jakna mu se nadula kao padobran, voda je počela da ga vuče na dno. Kažem mu: "Daj mi ruku" i izvučemo ga na čamac. Dok smo se vozili prema obali, pričao nam je kako ima problema sa ženom, ali smo ubrzo shvatili da ima psihičkih problema. Došli smo do obale, ovde je još sve bilo divlje, bile su samo ribarske kolibe. Otrčim kroz šumu do mosta gde su se u to vreme nalazili rezervisti vojske koji su ga čuvali. Kažem im da zovu Hitnu pomoć. Vratio sam se i dok smo bili sa njim i čekali da dođe lekarska ekipa, on mi je rekao da ga udarim motkom i ubijem. Bio sam u šoku. Kažem mu: "Jesi ti normalan, gde da te robijam". Od tada su se nažalost ređali stari, mladi, žene, muškarci... Poslednjih godina primetio sam da je sve više mladih koji skaču sa mosta u nameri da prekrate sebi život.

- Ja sam četvrta generacija alasa u porodici. Nama su Dunav i ribarenje u krvi. Mi smo sa Stare Karaburme, odakle puca pogled na reku i Pančevački most. Majka mi je iz Herceg Novog i svi sa majčine strane su ribari. Tamo sam takođe učio ovaj zanat. Otac Milivoje, poznat i kao Miki Pingvin, bio je čuveni ribolovac. On me je naučio tajnama Dunava i ribarenja. Nažalost, nije više sa nama. Dok je na Adi Huji ispod Karaburme postojalo ribarsko naselje, tamo sam sa ocem odmalena išao i učio kako se peca. Stalno smo bili na reci, a kada je zamrlo to ribarsko naselje, prešli smo na banatsku stranu Dunava, gde se i sada nalazimo. Tu je ćale prvi napravio ribarsku kućicu. Odavde i dan-danas idemo da bacamo mrežu i pecamo. Tu sam počeo i da gradim ovu konobu u kojoj se nalazimo. Posle sam završio Medicinsku školu na Zvezdari, ali me to nikada nije previše interesovalo. Želeo sam život alasa. Radio sam godinama u firmi za dezinfekciju, a onda sam sa prijateljima otvorio našu firmu koja se bavi ovim poslom. Ta firma i dalje radi, a ja sam se povukao, drugari sada vode posao. Ja sam na reci stalno.

Većina se pokaje

- Pre nekoliko dana izvukao sam iz vode devojčicu od 16 godina. Došla je njena majka da mi kaže da je u stabilnom stanju. Izgleda da je to učinila iz hira i nezadovoljstva. Sa mosta je pisala poruku drugarima i drugaricama da joj ne zamere ako je bila loša prema njima, te da 90 odsto neće preživeti. Kaže, skočila je na glavu. Srećom, dobar je plivač. Prvo je skinula ranac i jaknu, a kada je videla da je hladnoća hvata, shvatila je da se prevarila. Stigao sam do nje na vreme i izvukao je iz vode. Ona je rekla kako je očekivala da ću je spasti. I pre dve godine sam izvukao iz reke devojčicu od 16 godina. Kada sam je ubacio u čamac, rekla mi je da je razlog za samoubistvo to što joj je otac umro kad je bila mala, pa joj je drug poginuo u saobraćajnoj nesreći, a onda je umro i drugi muž njene majke. Upala je u depresiju i tako je, kako kaže, rešila da sebi prekrati muke. Sada je dobro, nedavno sam joj bio na proslavi 18. rođendana.
- U većini slučajeva potencijalne samoubice vidim dok ribarim. Čujem vrisak, urlik. Nekada mi i jave. Samo utrče u restoran i kažu: "Neko je u vodi". Odmah idem u čamac, do mosta ima 200-250 metara, pa sam brzo tamo. Većina obično pokušava samoubistvo preko dana, žele valjda da budu viđeni. Kada skoče noću, tada je najnezgodnije, ne znaš kako da priđeš. Otkud znam da nije neki ludak, koji može da me povuče u dubinu dok pokušavam da ga izvučem. Ipak, obično ih voda otrezni posle skoka, pa traže ruku spasa. Većina njih se odmah pokaju. Ima onih koje nismo videli. Nažalost, ne možeš svakoga da spaseš. Svakog koga sam mogao, uspeo sam da izvučem iz voda Dunava. Međutim, često vidim i one koje nisam primetio i koji su se utopili. Video sam do sada pet, šest leševa u reci, pa bih odmah zvao rečnu policiju. Jednom sam i povraćao kako je užasan prizor bio. Naišao sam na naduveni leš davljenika, stariji čovek, pocrneo u licu, užas. Takve slike teško možeš da zaboraviš.

Stid jači od zahvalnosti

- Mnogi koje spasem ne komuniciraju sa mnom dok ih vozim do obale. Neki pokušavaju opet da oduzmu sebi život. Dok sam jednog poštara vozio na obalu, rekao mi je kako nije namerno skočio, već da se samo nagao preko ograde mosta da vidi šta ima dole i tako pao. Posle mesec dana pročitao sam u novinama da se ubio. Imao je čovek nervnih problema i odlučio je da okonča život. Zanimljivo je da mi se retko javljaju oni koje sam spasao. Nemam gotovo nikakav kontakt sa njima. Kada sam pričao sa psiholozima o tome, oni mi kažu da su mi te osobe zahvalne do groba, ali da se srame da me ponovo vide zbog onoga što su učinili.
- Ne znam šta bi bez reke radio i kako bih živeo. Evo 50 godina, pola veka, sam na reci. Uz sve nedaće, ovo je moj život. Imam restoran na obali, koji često poplavi Dunav. Pre deset godina kafana mi je bila do krova u vodi, nijedna poplava nas nije mimoišla. Svaki put počinjem iz početka da uređujem restoran. Reka i porodica su mi najvažniji. Imam iza sebe dva braka, tri sina i dvoje unučadi. Mlađi unuk ima sedam godina i on je već pravi alas. Samo sa mnom voli da bude na reci. Kaže mi: "Deda, ispisaću se iz škole da možemo zajedno da ribarimo". Propituje me koja je vrsta ribe, a buni se kad odem bez njega na pecanje. Veli mi: "To ti je gubljenje vremena kad ideš bez mene". Ribarenje mi je ušlo u krv. To je moj život. Ovih dana idem u Meksiko, u Los Kabos, gde odlazim već četiri godine. Tamo sa našim Srbima, sunarodnicima iz Amerike koji tamo žive već decenijama, idem na pecanje sabljarki, tuna i ajkula. To je moj život...