"Zatežem" Amere i za dobro Srba

Poznati plastični hirurg dr Borko Đorđević pojavio se na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu kako bi promovisao svoju knjigu "Stakleni mir - Džimi Karter i opasni Srbi". Kontroverzni Đorđević u knjizi prepliće privatni život i neskrivene ambicije, poput one da sina Nikolu za tri decenije vidi na mestu predsednika SAD!

V. Sekulić

Dr Borko B. Đorđević

Za sada mu je propao plan da se mladi "Srbin američkog porekla", kako je definisao sina, politički kali kod Vuka Jeremića, u čiji je izbor za generalnog sekretara UN Đorđević polagao nade. Očima dijasporca sa "dobrim vezama", u razgovoru za "Vesti", sagledava u kom pravcu Srbija treba da ide, ne bežeći ni od pitanja kojeg je američkog predsednika ulepšavao.

Kako ste uspeli da bivšeg američkog predsednika Džimija Kartera u vreme ratnog vihora u BiH dovedete da posreduje u mirovnim pregovorima?
- Celokupan moj uspeh u Americi i dolazaka do prominentnih ličnosti bio je vezan za moj rad u plastičnoj hirurgiji. Nisam imao nikakve specijalne veze, ali sam imao puno pacijenata koji su bili važni i koje sam uvek mogao da pozovem na razgovor i zamolim za uslugu, kao što je bilo sa predsednikom Karterom i njegovom suprugom Rozalin.
Zar se ceo politički establišment u SAD operiše i zateže?
- Tako reći.
Ko je od poznatih bio pod vašim nožem?
- Imate to u knjizi detaljno. Tamo je politika, estrada, filmska industrija, sve je to izmešano.
Da li se Karter zatezao?
- Predsednik Karter je radio samo očne kapke i to gornje, a njegova supruga je radila lice. Ne volim da pričam o pacijentima. Oni moraju da sačuvaju svoju privatnost.
Pored estetske hirurgije, zahvaljujući kojoj ste bili u kontaktu sa uticajnim ljudima u Americi, vi ste bili i politički aktivni?
- Da, predsednik Regan me je mobilisao. Njegova supruga je poznavala moju prvu suprugu i ja sam u njegovom izbornom štabu dobio da predvodim Republikansku partiju u Kaliforniji. Kao bivši član Komunističke partije u Jugoslaviji meni nije bilo teško da se aktiviram u političkom životu Amerike. Amerikanci imaju običaj da kažu - ako si bio dobar u svojoj zemlji, bićeš dobar i kod nas.
Sada više niste aktivni?
- Nisam, ali mogu da se aktiviram. Imam jednu ekipu koja radi za Trampa. Ići ću 8. novembra da glasam i nadam se da će Tramp postati predsednik. Ali, imam i dobre odnose sa Klintonovima. Tako da bez obzira ko pobedi, ja ću moći da ih koristim za naše dobro.
Da vam nisu i Klintonovi bili pacijenti?
- Nisu, ali su bili deo procesa oko Karterovog puta za BiH. Klinton je kao aktuelni predsednik SAD tada dozvolio i blagosiljao sve događaje koji su se dešavali kada sam ja doveo predsednika Kartera u Bosnu.
Ta misija Džimija Kartera nije do kraja okončana onako kako ste želeli?
- Misija je uspela da privremeno zaustavi rat, međutim, nismo uspeli da napravimo stalni mir. Taj mir, koji je trajao četiri meseca, posle se prelio u Dejtonski sporazum. Ostalo je nezavršeno to što nismo uspeli da se oslobodimo pritiska Zapada kada je u pitanju naš ekonomski razvoj. Mi nismo nikada hteli da prodamo jedan deo naše industrije, kako bi Zapad mogao da uđe i da napravi koncesije i biznis. Milošević je ostao pri sistemu koji je polukomunistički.
Kada kažete "stakleni mir", da li to znači da iznad BiH i dalje lebdi ratni mač?
- Da, jer mi nismo definisali status bosanskih Srba, nismo mogli da ujedinimo Bosnu kakva je nekada bila. U pitanju su teritorije, u pitanju je imovina, u pitanju su novci. Svi ratovi koji su se vodili na ovim prostorima bili su vezani za novac i imovinu.
A ne za geostrateško pozicioniranje na Balkanu?
- Ne. Ceo rat koji je vođen bio je pljačkaški. Opljačkana je cela Srbija i bivša Jugoslavija, što je bilo olakašano i zbog tzv. samoupravnog sistema, gde definicija vlasništva i kapitala nije bila izražena. Pojavili su se neki ljudi koji su smatrali da treba da uzmu i da prisvoje svu tu imovinu.
U Srbiji je i dalje aktuelna teza da su spoljni faktori, pre svega Zapada, rukovodili raspadom Jugoslavije?
- To nije tačno. Predsednik Džordž Buš stariji sa državnim sekretarom Bejkerom je do zadnjeg momenta pokušavao da spreči raspad Jugoslavije. Ali niko nije mogao da ukroti balkanske vođe. Bio je to sudar svetova između Slovenije i Hrvatske, s jedne strane, koje su htele da imaju kapitalistički sistem, i Miloševića, na drugoj strani, koji je želeo da sačuva i konzervira komunistički sistem.
Po tom vašem tumačenju ispada da su Srbi najveći krivci krvavog raspada Jugoslavije?
- Jesu. Milošević i Srbi su najveći krivci za rat koji se desio i zato i dan danas najviše ispaštaju.
Je l' to iz vas progovara član američke Republikanske stranke, gde se dede onaj Srbin rodom iz Pirota?
- Srbin iz Pirota ne može više da gleda da ovaj narod sebi ne može da priušti elementarne stvari koje treba da imaju za decu, za školovanje... Godišnji prihod jednog Srbina je negde pet-šest hiljada dolara. To nije prihvatljivo, to je katastrofa i neka idejna pitanja, poput Kosova i Republike Srpske, moraju što pre da se reše. Inače neće biti kraja ovom propadanju.
Jeste li pokušali da svoje usluge ponudite srpskim političarima?
- Vrlo teško, jer su srpski političari gladni. Oni odlaze u politiku da bi neku paru zaradili, za razliku od američkih koji su bogati, tako da svaki pokušaj, pogotovu kada je u pitanju dijaspora, udari u zid. Mene su zavlačili i Milošević, i Mira Marković, i Panić, ali i Tadić i Koštunica. Jako sam nesrećan zbog toga, ali moje iskustvo nije jedinstveno, to se desilo mnogima pre i posle mene.