Tri puta sam izbegao smrt
Vanja Bulić, novinar poznat najviše kao autor emisije "Biseri", ali i reporter, kolumnista, pisac i scenarista, jedan je od retkih predstavnika sedme sile koji je radio i u štampanim i u elektronskim medijima.
Najlepše stvari, kako kaže, uradio je pišući u "Dugi". Pokazao je da od jedne dobre reportaže može nastati odličan film. U svojoj emisiji ugostio je narkomane, prostitutke, žestoke momke i brojne druge poznate i nepoznate osobe. Zbog oštrog pera, ne štedeći u svojim tekstovima nikoga, tri puta našao se u životnoj opasnosti.
Iz ličnog iskustva napisao je knjigu "Kako odgajati blizance", a najvećim uspehom smatra interesovanje čitalaca za njegove bestselere "Simeonov pečat" i "Jovanovo zaveštanje", koje su mnoge ljude odveli na Hilandar.
- Otac je bio vojno lice, pa se često seljakao, tako da sam ja rođen u Kumanovu, a sestra u Skoplju. Tata je sa Durmitora, mama sa Cetinja. Prošetali smo tako od Đevđelije do Triglava, dok se nismo skrasili u Beogradu 1952. Odrastao sam u Novom Beogradu u naselju 12 paviljona, gde su živela sva vojna lica. Otac je otišao na Goli otok i sećam se do detalja putovanja sa majkom i sestrom kada smo ga posećivali. Goli otok nikada nije izašao iz mog života. Najveći heroji tog vremena su bile žene i majke, koje su ostale bez posla. Skoro svi su nam tada okrenuli leđa, rodbina, prijatelji. Ljudi su bili preplašeni. Dolazili su nam samo iz dve porodice. Kasnije sam shvatio da su oni, možda, imali zadatak da se sa nama druže. Ne žalim se na detinjstvo, ali nije bilo lako.
Uplakana majka
- Istinu sam odmah znao iako sam, kada je tata uhapšen, imao samo pet godina. Bio sam u kući kada su ga odveli. Često sam viđao uplakanu majku, a kasnije shvatio da bih danas imao i brata da nije bilo tog hapšenja i muka sa kojima smo morali da živimo. Sećam se, mama je bila šest meseci trudna kada je morala da ode na kiretažu. Detinjstvo pamtim pre svega po iščekivanju da se otac vrati sa Golog otoka. U vreme kad sam odrastao Novi Beograd je važio za mangupski kraj. Nama je glavni grad bio Zemun. Imao sam rok sastav. Završio sam Devetu gimnaziju, u koju su išli i Zoran Đinđić, Dragan Đilas i brojni drugi sada poznati ljudi. U školi sam bio u literarnoj sekciji. Počeo sam sa pesmama i reportažicama u listu "4. juli" i "Studentu" na stranama za mlade bez indeksa.
- Moja novinarska karijera je počela u listu "Novi Beograd", u kojem sam naučio sve o novinarstvu, jer sam imao i po tridesetak naslova u jednom broju. U vojsci sam bio vojnik-novinar, što je bilo novo, doduše neobično iskustvo sa saznanjem da postoji dirigovano novinarstvo. Kao novinar sam stasao u "Omladinskim novinama". I kad sam se vratio počeli su da me zovu iz "Borbe", "Nina"... Čak su bili i raspisali konkurs u Borbi. Međutim, rekli su mi da ne mogu da dobijem posao, jer je tata bio na Golom otoku. Iz "Omladinskih novina" sam otišao u "Prosvetni pregled".
Tabloidizacija života
- Po mom tekstu je i predstava "Rijaliti obračun". Reč je o dvoje učesnika jednog rijaliti programa koji nakon njegovog završetka nastavljaju život na isti način. Glavni akteri su Kokana i Švaba, kod njih dolazi do nesporazuma kada im se u život umeša čuveni biznismen Anđelko. Glume Ivan Bekjarev, Danina Jeftić i Igor Damnjanović, Rade Vukotić je režirao i adaptirao. Premijera je 13. oktobra u Domu sindikata. To je u stvari slika Srbije, priča o tabloidizaciji medija. A, kakvo je društvo, takvi su i mediji.
Tužba zbog klevete
- Rad u "Dugi" je najlepši i najplodniji deo moje novinarske karijere. Bio sam dva puta u Vukovaru 1991. i tada sam shvatio šta je rat. Bilo je jasno da će Srbi rušiti sve što ne pripada njima, kao i da će Hrvati rušiti ono što ne pripada njima. Muslimani isto. Sećam se teksta pod naslovom "Reportaža iz oslobođenog Vukovara", a prva rečenica je bila: "Vukovar je oslobođen od kuća i ljudi. Kuće sve srušene, nigde ljudi".
Tamo je tada bio i Veselin Šljivančanin, a moje pravo prezime je Šljivančanin (Bulić), jer se po babama dobijalo prezime. Pošto je baba mlada ostala udovica, iz pijeteta prema njima davali su prezimena. Mene su tada interesovali oni koji nisu po mom ukusu, a iz mog naroda su. Ja sutra neću živeti sa Hrvatima, nego sa ovim našim. Tako sam se ponašao i razmišljao.
Tri puta su me pratili kolima, to su mi rekli radikali. Prvi put sam bio sa starijim sinom, drugi put sam bio sa blizancima, a treći put, kad su me jurili automobilom, a ja sam uspeo da pobegnem u policijsku stanicu. Noge su mi se otkinule. Vidiš četvoricu sa kapama kako te jure. Anonimna pisma sam dobijao, tipa: "Idi u tvoju Hrvatsku". Govorili su da sam Hrvat i musliman.
- U novosadskom "Dnevniku" je posle 5. oktobra 2000. pisalo da sam ja u stvari Vahidin Bulić, zvani Vanja, i da sam pobio više srpske dece nego Artuković u Jasenovcu. Strašno me je pogodilo drugi deo rečenice. Tužio sam novinara zbog te klevete, a on se vadio kako je navodno mislio na moje emisije. Sve je to kontraobaveštajna služba puštala o nama iz "Duge". Pa film "Lepa sela, lepo gore" govori kakav je moj stav o ratu.
Naime, pročitao sam u "Ekspresu" da je grob lekarke za kojom se tragalo tri meseca pronađen zakopan na ulazu u tunel Ušće, između Goražda i Foče. Borba je trajala sedam dana, u tunelu je bilo sedam Srba, a na tunelu muslimani. Saznao sam da su trojica pobegla i da se nalaze u bolnici u Užicu. Otišao sam tamo, našao te momke i na osnovu njihovih svedočenja je sve nastalo. Jedan od njih mi je otkrio šta su radili jedni drugima.
Ne bi bilo ni filma, ni romana da nije bilo poslednje rečenice koju je on izrekao meni: "Doveli su nam neke muslimanske borce u bolnicu jer bi sutra trebalo da dođu neki strani novinari. Žele da ti novinari vide kako Srbi i muslimani mogu da žive zajedno iako su ratovali. Ali, kada zaspu sestre i lekari, mi idemo da im čupamo infuzije..."
Hilandar kao nadahnuće
- Posle priče po kojoj sam kasnije kao koscenarista radio film "Lepa sela, lepo gore", ubrzo sam napisao još nekoliko romana. Recimo "Simeonov pečat" doživeo je 16, a "Jovanovo zaveštanje" 15 izdanja. Sve je počelo od sumnje i dileme da li je požar na Hilandaru podmetnut ili je rezultat nemara... Za Sajam knjiga spremam dva nova dela.
Ulepšavanje biografije
- Za 19 i po godina imao sam 950 emisija. Prve su bile emitovane na Trećem kanalu RTS, a gosti su bili poznati, a neshvaćeni - Prelević, Tapi, Džej, Nele Karajlić. Hteo sam da poznate ličnosti pričaju manje poznate stvari o sebi. I to je sve lepo bilo do desete emisije. Posle sam video da su počeli da kalkulišu i manipulišu i da pričaju samo ono što njima odgovara. Onda sam prešao na potpuno nepoznate osobe. Kad bi se vratila TV BK, radio bih ponovo "Bisere" tako što bih vratio sagovornike od pre 20 godina da vidim kako su proveli te dve decenije. Ubacivao bih i stare isečke.
- Najbolji sagovornici su bile žene. Pošto je reč o ljudima sa margine života, žena je već pojavljivanjem u emisiji obeležena. Kada se pojavi žena prostitutka i ispriča razloge zbog kojih se bavi tim poslom, niko ne razmišlja o suštini. Ona je kurva koju bi trebalo kamenovati. Kad dovedeš muškarca narkomani on tu počinje da šalje neke poruke, kao on se izlečio, a ode u toalet i vrati se sa belim ispod nosa. Žena narkoman je u startu obeležena.
Gospođa, koja je bila poznati scenograf u pozorištu, a sa 42 godine je ostala bez posla, došla je da ispriča svoju priču o narkomaniji. Prvo je krenula sa marihuanom, pa je došlo i ostalo. Bilo mi je čudno što je došla da javno ispriča svoju priču, jer je ipak poznata ličnost. Posle emisije mi je rekla da njena ćerka ima 14 godina i da je to jedini način da joj objasni da ne krene tim putem. Posle dve godine sreo sam je i rekla mi je da joj je ćerka otišla u drogu.
Zlostavljani muž
- Ugostio sam i bračni par koji su se međusobno zlostavljali. Prvo je bio muškarac koji je pričao da ga žena maltretira i on je napravio Sigurnu kuću za muškarce. Sledeće nedelje doveo je i suprugu. Dve priče i više ne znaš ko je u pravu. Vidiš samo da su jedno drugom vadili dušu. Ali, njena priča je bila bolja. Mada je i njega bilo zanimljivo slušati kako priča da ga žena bije i davi kada zaspi. Bivši funkcioner DB-a Boža Spasić se pojavio u mojoj emisiji i izjavio da 90 odsto momaka sa asfalta radi za policiju. Pitao sam ga da kaže neko ime, a on je to odbio. Posle te emisije pozvao me jedan poznati mangup i pitao me da li sam normalan, kako mogu to da pitam, jer bi me, da je rekao ime, ispred Politike sačekalo 20 momaka sa pištoljima. Očekivao sam da neće reći, zato sam i pitao.
- U braku sa Slađanom imam sinove Dušana, koji je u Sloveniji osnovao produkcijsku kuću i koji je bio tema emisije "Veče sa Ivanom Ivanovićem", a blizanci Ognjen i Ivan su odbojkaši i treneri. Nikada moj porodični život nije trpeo zbog posla. Moja supruga je zajedno sa mnom propatila kada sam isteran sa državne televizije, kada sam zbog pisanja ostajao bez posla, kada su me proglašavali izdajnikom i špijunom, kada su me jurili kolima i sačekivali ispred kuće, pa su moja deca morala da imaju pratnju do škole.
Potraga za sinom
- Sećam se Ljiljane Đukić, koja je više od 10 godina tragala za kostima svog sina koji je poginuo u Sarajevu, ubeđena da ispod krsta sa njegovim imenom leži drugi čovek. I uspela je. Emisiju je ovako počela: "Ja sam jedna od majki što kao keruše tragaju za bar jednom kosti svog sina". Jedna gospođa je došla da ispriča koliko je bila posesivna majka, kojoj se na kraju sin ubio. Našla je pisma koja joj je pisao, ali nijedno joj nije dao. Svako je počinjalo: "Draga mama, kako ne možeš da razumeš". To je priča za film.
