Neka pucaju, ne idemo s ognjišta!
Da vam kažemo da znamo kako vam je, ne bi bila istina jer ne znamo. Vi ste izdržali velike i teške godine patnje, iskušenja i bola. Zato vam hvala. Vi ste čuvari našeg naroda i naše države. Ovo je pre neki dan poručio gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević, obraćajući se meštanima Velike Hoče.
Istina. Kako živi oko 600 Srba u jednom od najstarijih srpskih naselja u Metohiji, malo ko zna. A i sami meštani, kao da su se svikli sa svim mukama koje ih prate poslednjih 16 godina, pa nisu ni voljni da puno pričaju o tome.
- O bezbednosti, da li imamo takvih problema, više niko ni ne pita. Nekad se napiju, pa dođu noću i pucaju ovde u selu. Ali, nije to to toliko opasno. Kao stanovnik ovog sela, ja sam se navikao. Ali, ima ljudi koji se još boje da izađu - kaže Stajko Spasić, sležući ramenima.
Stanuje malo ispod centra sela, niže Dečanske vinice. Vrelog letnjeg dana, sa komšijom je namestio gajbice, pa pomalo pomaže, a pomalo nadgleda radove ispred kuće. Ponosno je istakao da je u selu, čije se ime u istorijskim izvorima pominje još u 12. veku, ostao sa celom porodicom.
- Svi moju su ovde! Tu su mi sin, dve unuke, unuk, suprug, snaja. Sedmoro članova. Tu je i moj brat sa ženom, sinom i ćerkom. A kakav je život? Pa, težak! Neko radi, neko može da se zaposli, neko ne može. Neko ima primanja, neko nema, neko živi od poljoprivrede. Moj sin radi kao mehaničar u zdravstvu, a nas trojica braće imamo oko dva i po hektara vinograda i sve zajedno radimo - dodaje ovaj 69-godišnjak.
Omladini treba posao
- U Velikoj Hoči sve porodice imaju veliki broj dece. Bar četvoro. U selu ima oko 70 omladinaca, i zato bi trebalo da se otvori neki pogon. Da mladi imaju gde da rade - ističe Stajko Spasić.
Dok pred kapijom "češlja" situaciju u selu, i sve muke, a naročito one koje se vrte oko nepravedne raspodele sredstava, navodi primer i svojih komšija.
- Evo, moj komšija, bio je kidnapovan, brat mu je ubijen, a on danas nema praktično nikakva primanja. Supruga, on i četvoro dece žive od jednog minimalca. Ćerka mu je završila gimnaziju i on nema čime da je finansira da ide na fakultet. Da li je to u redu?
Komšija je na priču samo odmahnuo rukom. Nije želeo ni reč da progovori.
U Velikoj Hoči živi oko 600 Srba. Svi Srbi koji tu žive ističu jednu važnu činjenicu - da se to mesto nikada u potpunosti nije iselilo. Nikada nije ostalo prazno, čak ni u vreme kada su meštani kidnapovani, ubijeni, u periodu i pre 1999. godine. A po dolasku Kfora, Velika Hoča je svojevrsni geto. Ali ni ta izolacija, nevidljiva žičana ograda oko vinograda, nije ih oterala sa kućnog praga. Doduše, ljudi su se selili. Kažu, tačno jedna cela Velika Hoča živi u Beogradu. Odlazili su i u Kragujevac, Kraljevo, Kruševac.
- Više od pola otišlo u centralnu Srbiju, iselilo se. Ljudi odlaze, traže bolji život. Ovde živim sa ženom i sinom, i teško nam je - kaže Toma Mihajlović.
Nije presrećan životom ovde, pa ni on, ali, dodaje, ne zna kako bi i šta bolje.
- Vidite, ovde svi primaju minimalac. Ali, da li je to ikakva perspektiva?
Handke čest gost
Čest gost Velike Hoče i Kosova i Metohije je i istaknuti austrijski književnik Peter Handke, koji je o njima objavio knjigu o Srbima iz Velike Hoče "Ptice kukavice iz Velike Hoče". On je takođe veliki prijatelj Srba i veliki humanitarni darodavac.
Bezbednost, neizvesnost, politika, ali poslednjih godina i strančarenje uticali da meštani Velike Hoče umnogome izbegavaju novinare i kamere. Ipak, svi pomalo pričaju o politici.
- U Velikoj Hoči ima stranaka koliko hoćete. I svi se plašimo jedan drugog. Ako mnogo govoriš, manje perspektive imaš. Posla nema, ima privilegija. Pa ako ćutiš, možeš neku da uzmeš dnevnicu i to je to - zaključio je, poluironično, jedan od sagovornika.
Okupljeni pred prikolicom sa bostanom, meštani kažu da ih raduje to što nisu zaboravljeni:
- Dolazi narod stalno. Stižu autobusi, evo juče iz Niša. Dolaze iz Novog Sada, Republike Srpske, Crne Gore, ali iz Beograda najviše. Drago nam je da nas nisu zaboravili.
