Beograđanin u Berlinu: Svet osvojio pesmom na 12 jezika
"Dođeš nakratko, a ostaneš skoro tri decenije." Izgovara setno ovu svoju biografsku rečenicu kao bolno iskustvo, a kao da je sve to preuzeo od drugih, kao da se poziva na slične životne puteve većine naših ljudi koji su se davno otisnuli u svet da bi nešto stekli i potom se vratili u otadžbinu. A taj povratak se mnogima otegao i pretvorio u ostanak.
Milorad Mića Tomić i njegov instrument druguju gotovo šest decenija.
- Sa gitarom sam obišao svet, a da se ni u 75. godini još nisam umorio toliko da ostavim sve i opustim se. Ali, ne ide mi rastanak. "Možeš ti, Mićo, još, sad si iskusan i spreman na svaki izazov...", bodre me prijatelji i kolege, uz podsećanje da je i slavni Frenk Sinatra u poznim godinama zvučao najbolje u svojoj karijeri.
Igranke iz bajke
- Imam već godinama i jednog sasvim neobičnog obožavaoca, berlinskog milionera Artura Braunea. Ovaj moćni nemački filmski producent me obavezno angažuje kao zvezdu večeri na svakoj proslavi svog rođendana i onda uživa u repertoaru koji spremim za tu priliku. Gosti na tim slavljima su ljudi iz sveta filma, a domaćin me predstavlja rečima: "Ovo je Mitja (jer mu je slovo Ć teško za izgovor), moj lični muzičar. On će pevati na 12 jezika." I tako bude. Usred svirke mi priđe jedan veliki gazda, izdavač, pa u poverenju pita da li stvarno govorim toliko stranih jezika. "Samo pevam na svim tim jezicima, ali ih ne znam", glasio je moj odgovor.
- Ovakvih jezičkih zavrzlama je bilo još, recimo, sa portugalskim. Negde sam čuo pesmu iz filma "Crni orfej" od neke Brazilke i odmah je uvrstio u svoj repertoar jer mi se mnogo svidela. Preslušavao sam je sto puta i uvežbao do perfekcije - na portugalskom. Jedne večeri u berlinskom restoranu Konoba (gde i sad nastupam), tu pesmu je pažljivo slušala grupa stranih turista. Jedan bračni par je pohitao da mi čestita, na portugalskom. Ja im na nemačkom objasnim da ne znam ni reč njihovog jezika, a žena se prekrsti i reče da je svaku reč razumela, toliko joj je to uverljivo zvučalo. A holandski turista je, slušajući me kako pevam nešto od Elvisa Preslija, prišao sasvim blizu i osluškivao kako bi se uverio da ne pevam na plejbek.
- I poznati berlinski novinar Klajv Friman, predsednik udruženja stranih dopisnika u Nemačkoj, slušao me je na nekom slavlju. Pošto sam otpevao neku englesku pesmu, ovaj Englez oženjen Nemicom, rekao je ljudima oko sebe da sjajno vladam engleskim. Kad sam mu priznao da samo pevam, ali da ne znam engleski, otišao je zbunjen jer su mu sve reči te pesme bile čiste - bez greške u akcentima.
- Na početku karijere, sve je bilo isto kao kod mnogih beogradskih mladića iz 60-ih godina. Krenuo sam da sviram rok sa 16 godina, a uzor su svima nama tada bili engleski sastavi. Omamila me električna gitara. Kupio sam nekakav magnetofon, slušao i snimao svake noći Radio Luksemburg i njihovu top listu, da bi potom preslušavao snimke do besvesti, "skidajući" hitove onako - na uvce. Bez muzičkog obrazovanja, samo talentovani sluhista, bio sam tada spreman da dnevno slušam i vežbam pesme i po 8-10 sati. Za godinu dana sam sastavio repertoar za prvu svirku na igranci u Hemijskoj školi na Banovom brdu s orkestrom Nautilus - i tako je krenulo. Gitarijade, igranke, lepe devojke. Bio je to život kao iz bajke.
Saradnja sa virtouzima
- U knjizi o istoriji jugoslovenskog roka autor me je svrstao među naše najbolje gitariste tog doba. Stvarno sam dobro svirao, pa su se grupe otimale o mene, a ja sam ih sve odbijao i svirao sa bratom u svom bendu. Najsrećnije doba u mom životu. Na festivalu jugoslovenskih rok grupa u Puli dobio sam nagradu kao najbolji gitarista, a diplomu mi je uručio Nikica Kalođera.
- Sve što je lepo ne traje dugo, pa je i bavljenje rok muzikom ipak bilo samo epizoda u mom životu dugovečnog muzičara. Valjalo je tražiti nešto drugo, od čega može da se živi. Daleke 1968. godine ulazim u ansambl sa grupom dobrih muzičara i zajedno odlazimo u Nemačku, svirali smo repertoar tada popularnog Toma Džonsa i tamo nastupali godinu dana. Po povratku u Beograd dočekali su me neki drugi izazovi - narodnjaci. Rade Vučković mi je ponudio posao u jednom klubu, ali sam se nećkao jer - ne znam narodnjake.
Dirnuo Smokija u dušu
- Ljubiša Samardžić bio je u Berlinu, na filmskom festivalu. Predstavio je publici svoj film i posle projekcije stigao u naš restoran 'Žikos gril' kod Ljube Milosavljevića, gde sam mu ja bio "muzički domaćin". Popularnog Smokija "zgrabio" sam pesmom iz TV serije "Vruć vetar", pa smo zajedno otpevali hit "A sad adio...". Ljubiša je i zaigrao sirtaki kao Grk Zorba, pa se na kraju uhvatio i za džep. Ja odbijem bakšiš, a Smoki to preseče: "Uzmi, hvala ti što si me vratio u neko vreme lepo...".
- Ipak sam pristao i posle par meseci, u nekom restoranu na Voždovcu doživeo vatreno krštenje. Kelner me pozvao za sto dvojice gostiju koji su želeli da me vide. Bili su to Predrag Živković Tozovac i neki njegov drugar. "Ja sam Mića", kazao sam, a uzvratila mi je kasnija legenda srpske pevačke scene nudeći mi onako "iz rukava" - angažman u orkestru koji ga prati, jer ih je upravo napustio gitarista. "Ja ne znam to", branim se ja od narodnjaka i promene faha, ali me Tozovac "potkupio" komplimentima da je čuo za mene i da će promena faha za tako dobrog gitaristu biti laganica. Onda smo krenuli sa koncertima i turnejama, a uz Tozovca i orkestar Danila Blagojevića, sa njima su bili i Lepa Lukić, Aca Matić, Nedžad Salković.
- Ostao sam osam godina sa Tozom i Lepom i tu ispekao zanat svirajući i po 20 koncerata mesečno po celoj Jugoslaviji. Snimao sam i ploče sa njima, pa i antologijsku "Krčmaricu" koju je maestralno otpevao Aca Matić. Sećam se i hita Nedžada Salkovića "Ne klepeći nanulama" koji je ubačen na ploču da "popuni broj numera".
"Svađa" Lepe i Tozovca
- Lepa Lukić i Tozovac su se jednom prilikom u društvu nadmudrivali oko godina. Lepa ga je dirala što krije godište i nabacila da je on stariji od nje bar 10 godina. Šeret Toza joj je uzvratio kratkom pričom kako se i danas seća kako je kao klinac, u kratkim pantalonama, dolazio da sluša Lepu...
- Tozovac me je preporučio ljudima koji su vodili narodni orkestar Radio Beograda, pošto im je gitarista upravo otišao u vojsku. Bilo je to fantastično iskustvo, tamo je svirala elita. Šef nam je bio Miodrag Rade Jašarević, vrhunski vođa ovog ansambla i istinski naslednik Vlastimira Pavlovića Carevca. Bila je čast svakome da svira sa tim sjajnim violinistom i šefom orkestra. Tamo su svirali virtouzi Ljubiša Pavković, Branimir Bane Đokić, Aleksandar Aca Šišić, Božidar Boki Milošević, Branko Belobrk... Bila je to - akademija, mnogo sam naučio od ovih legendi.
Crveni tepih u Australiji
- Zapamtio sam i prvi izlazak pred TV kamere. Trebalo je u toj emisiji sam da pratim na gitari Cuneta Gojkovića dok peva neku romansu. Uhvatila me panika. "Bata Rade, ne mogu, trema", požalim se Jašareviću. "Srce moje, možeš ti to...", očinski mi je rekao šef orkestra i led je bio probijen. Kada se sve završilo kako valja, Jašarević je sve lakonski prokomentarisao: "Vidiš da možeš." Kada je Boki Milošević preuzeo vođenje narodnog orkestra, ponudio mu je stalni posao u RTB-u, ali sam se opredelio za novi izazov. Privlačile su me turneje po svetu, nisam zato hteo da se vežem.
- Nekako u to vreme su Radojka i Tine Živković ostali bez gitariste u svom orkestru, a ja sam se opet našao tu. Pozvali su me i odmah sam prihvatio. Oni su bili nova akademija, iskustvo dve legende šumadijske muzike. Tako više niko nije svirao tu muziku - Radojka solista, a Tine je prati. Gde god smo išli, bilo je sjajno. Sve drugo je bilo posebno, ali sa Radojkom i Tinetom uvek i svuda - bio je praznik. A posle svirke gozba, živeli smo kao bogovi. Tine je sve organizovao, a Radojka je bila umetnički vođa.
- Nezaboravna je prva turneja sa njima po Australiji, gde sam sa raznim pevačima ranije već dolazio, i to četiri godine uzastopce, znali su me svi. Doček, crveni tepih, cveće i to - prvo za mene. Šok. "Mićo, ti si bre popularniji od mene", brecnula se Radojka na ovaj gaf domaćina da prvi od tri buketa nije uručen prvo dami, pa još tako slavnoj među našim zemljacima. Živkovići su na aerodromu u Pertu morali da daju prednost - jednom gitaristi. Na gostovanjima u Australiji imali smo svi fenomenalan osećaj, publika je uvek bila prava, istinski oduševljena i ganuta zvucima koji stižu iz rodnog kraja.
- Obišao sam ceo svet i pre dve i po decenije se skrasio u Berlinu. Tamo sam stigao sa kolegom, poznatim klavijaturistom Duletom Jovanovićem. On se posle dve godine vratio u otadžbinu, a ja ostadoh do danas.
- Godinama sam svirao u ruskom restoranu Ivuška, a potom u srpskom kod Slave, na Kudamu. Često sam svirao u klubovima naših zemljaka, na priredbama u našoj crkvi, po restoranima i privatnim slavljima. Sada najčešće sviram i pevam sam, mada rado nastupam i sa sjajnim drugarima i kolegama, vrhunskim muzičarima: violinistom Duškom Jovanovićem, harmonikašem Pecom, Mikijem, Milenkom, Bobijem basistom, Sašom Cvetićem... Imam svoju publiku i još ne mislim da se povučem i gitaru okačim o klin.
I Rusi nam skinuli kapu
- Gostovao sam više puta u Rusiji, a pamtim turneju na kojoj je operski pevač Živan Saramandić slavio rođendan. Posle koncerta svi smo otišli u restoran, u neko doba zapevali, onako za svoju dušu. Pevali smo ruske pesme za koje je Saramandić vrhunski majstor. Domaćini su pažljivo slušali ove neobične goste, čašćavali ture pića, da bi u jednom trenutku jedan stariji Rus sa dugom bradom, prišao raspevanom društvu i pitao nas odakle smo kad tako dobro pevamo. Dobio je odgovor - iz Srbije brale, tamo svi ovako pevaju!
