Cveće zla na majčinom srcu
Podlo kajanje i bedna suza ne peru zločine. Buket belih ruža posejao je cveće zla, a svaki trn se zario duboko u srce majke. Krv, bruka, izdaja stavljeni na beton kraj mermernog spomenika, naterali su Senku Jovović da mahnito istrči na beli goraždevački dan. Prstima osušenim od bremena života čupala je latice.
Za svakom je odjekivao isti pucanj. Isto mučan, koban, sluteći kao i onaj dan. Za onim koji je doneo buket, ostao je okamenjujući bol, vrišteća neverica i mučnina. I samo jedno pitanje.
- Ko? Ko? Ko je dozvolio Hašimu Tačiju da dođe na grob mog sina, i to baš na dan kada je sahranjen? Ko je to znao, a nije mi rekao? Naša su deca stradala na Bistrici 13. avgusta 2003. godine, a sahranjena dva dana kasnije. I on je došao baš tada!
Licemerje Bajdena
Pitanje je ostalo bez odgovora, ali cveće zla pustilo je svoje sokove. Senka nije mogla drugačije, ali majčinom srcu su pojedini zamerili gest. I to najbliži, Srbi u selu.
- Moje srce je to uradilo i moj bol za detetom. Znam da ne može svakoga to da boli. Uzela sam cveće i otišla u policiju i pitala kako da ga vratim Tačiju. Policajac je pozvao šefa iz Peći. Dva i po sata sam čekala. A kada sam objasnila šta želim - on meni odgovara: "Pa nismo mi kurirska služba da vraćamo cveće!" Kaže: "Imaš dve opštine, i ovu našu i ovu kosovsku, pa pitaj kod njih."
Stajala je na trgu u Goraždevcu. Sve oči su bile uprte u nju, ali Senki niko nije prišao. Bacila je ruže pred vrata Kancelarije za zajednice i otišla.
- Ispalo je da sam imala nešto protiv čoveka koji tamo radi, ali to nije tačno. On je nazdravljao sa Tačijem, a meni se pravdao da nije. Posle me je njegova supruga napala da će me prijaviti policiji. A ja se pitam - kako ne razume moj bol?
Albanci znaju istinu
- Plašim se jedino da neću dočekati da se sazna ko je ubica mog deteta. Pričalo se svašta, ali porodica Panta Dakića i moja smo ubeđeni da oni sigurno znaju ko je ubica, ali ga možda slave kao heroja. A znaju ko je sigurno - kaže majka.
Za tajni pohod na spomenik deci ubijenoj dok su se kupala u Bistrici Tači je dobio pohvale od drugog čoveka SAD Džozefa Bajdena. Odlazećem diplomati nije bio bitan podmukao potez, što roditelji ubijene dece nisu ništa znali, što prstom nije mrdnuo da se saznaju krivci, i na kraju posetu Goraždevcu nazdravio pivom. Bajden se nije udubljivao u činjenicu da se ne zna ko je rafalima prepolovio spomenik žrtvama NATO bombardovanja i dece stradale na reci Bistrici.
- Izvinjenje? Niko na to nije ni pomislio. Zvali su me samo novinari, ali nisam želela da pričam. Svi znaju gde mi je kuća. Prošlo je 13 godina, ali niko nije došao da sedne ovako da popriča, jednu reč utehe da kaže. Osećamo se ostavljeno i zaboravljeno. Kao da se to nekome drugom desilo...
I Beograd ćuti
Suprug i ona davno su rešili sudbinu. Ostaju na kućnom pragu, onom istom sa koga pogled puca ka jablanovima, iza kojih šumi Bistrica. Tog dana zločina na decu je ispaljeno 78 metaka. Ubijeni su Ivan Jovović i njegov drug Pantelija Dakić. Prvi je imao 19, a drugi 13 godina. Ranjeni su 14-godišnji Bogdan Bukumirić, 13-godišnja Dragana Srbljak, 12-godišnji Marko Bogićević i Đorđe Ugrenović, koji je tada imao 20 godina.
- Tog dana moj Ivan je kosio travu. Nestala je struja. Rekao mi je: "Daj mi 20 dinara da idem do prodavnice, gricka mi se nešto." A obećao je da neće više na Bistricu. I onda se čuo pucanj. Znala sam da je otišao u prodavnicu, ali kao da sam osetila nešto. Kada smo stigli u bolnicu u Peć, kažu da je živ i da su ga hitno prebacili u Beograd. Tešila sam Pantovu majku, ne znajući da je moj Ivan završio. Tek kada su rekli da će ih dovesti kući, shvatila sam. Na ulazu u bolnicu, policajac me pita: "Gde ćeš?" Njegov kolega na albanskom je dodao: "Što ih nismo sve pobili!"
Stefan me održao u životu
- Jedino što me je održalo u životu je mlađi sin, Stefan. Non-stop je bio pored mene. Ako bih ostala sama, prva suza dok je krenula, on bi se iste sekunde stvorio. Njihovu budućnost ne vidim ovde, a suprug i ja znamo šta ćemo. Stariji sin se odselio.
Sedam godina kasnije Euleks je zaustavio istragu. Osumnjičenih nema, istraga će biti ponovo otvorena ako se pojave relevantne informacije.
- Da li je stvarno bilo istrage, ili je samo tako rečeno - ne znam. Nikada nas nisu pozvali, nikada nisu došli kod nas, nikada nismo dobili izveštaj o obdukciji - ništa! Samo smo dobili koverat da je istraga obustavljena. Kada bismo znali ko je, da dobije kaznu koja mu sleduje, bar neka pravda da bude. Najviše nas ubija što niko ne radi na tome. Srbija kao nema ingerencije, a ovde - vrana vrani oči ne vadi.
Tema ubijenih i nestalih nije na dnevnom redu ni u Briselu.
- Da pitate bilo koga, ne samo mene kao majku, reći će vam isto. Ali, oni imaju neke druge teme za razgovor. Da ja nešto uradim i odem u Srbiju, sigurna sam da bi me odmah priveli i vratili. Tada mogu da sarađuju. A kada treba da se otkriju ubice naše dece, žetelaca i svih drugih, onda ništa. Njima su odrešene ruke, mogu da rade šta hoće, a neće biti kažnjeni. Onog dana mi policajac kaže: "Pa niko te nije lično napao." Pitam ga: "Šta bi bilo da revoltirana pljunem policajca", a on odgovara: "Uhapsili bi te, uvredila si službeno lice." A ja? Zar ja nisam čovek? Zar Tači može da pljune našu decu, a ti moraš da ćutiš?
