Život kao šarenica
Prirodan i nasmejan, pravi čovek iz naroda, spreman da pomogne znancu i neznancu, da progovori sa seljakom, radnikom i intelektualcem kao sa starim, dobrim prijateljima, to bi ukratko bio opis 65-godišnjeg Živorada Žike Nikolića, poznatijeg kao Žika Šarenica. Nadimak je dobio po već kultnoj emisiji Žikina šarenica, čiji je autor i koju vodi decenijama na Javnom servisu RTS. Nikolić je profesor ruskog jezika, rođen u selu Jasikovici, nadomak Trstenika. Knjige su mu bile i ostale najpouzdaniji prijatelji, ali da bi se izborio s ocem Mališom i stigao do prvog časa, odnosno, škole i fakulteta, trebalo je vremena i ubeđivanja.... U drugom je braku, srećno oženjen Zoranom, a iz prvog braka i Žika i Zorana imaju po ćerku.
- Rođen sam 1. marta 1950. godine, u Jasikovici kod Trstenika, mada moja majka nikada nije bila baš sasvim sigurna da sam rođen tog datuma. Uvek je imala dilemu da li sam rođen 28. ili 27. februara, ali u matičnu knjigu rođenih upisan sam 1. marta i tako se to vodio kao dan mog rođenja. Detinjstvo mi je bilo lepo i bezbrižno, idilično i skoro nestvarno. Moje selo je bilo veliko. Imalo je 300-400 kuća i bilo je mnogo dece. Prvi dani kojih se sećam jeste da se na selu u to vreme mnogo radilo, ali mi deca, a bilo nas je mnogo, što rođaka, što komšijske dece, sve smo okretali na igru i zabavu, pa i posao. Tako da naša pomoć, koja je starijima bila dobrodošla, nosila je sobom i brojne nestašluke. Moja sestra Verica, koja je dve godine mlađa od mene, i ja smo prednjačili u svemu, a najviše u nestašlucima.
Sankanje bez sanki
- Ipak, zima mi je u vreme odrastanja bila omiljena. Sankanje bez sanki, klizanje bez klizaljki. Sanke smo sami pravili, improvizovali od jednog dela razboja na kome su naše majke i bake tkale, pa smo se od jutra do večeri igrali. Grudvali smo se, pravili Sneška Belića, snežne kućice... O skijanju neću ni da pričam. Naravno, skije, kao i sanke i sličuge, sve smo sami pravili, odnosno, improvizovali. Jedva su nas uterivali u kuću. Sećam se da bih odmah zaspao, onako promrzao bih se šćućurio uz stari šporet na drva i kao nešto jeo, dok mi je duša spavala. Ušuškan u krevetu, pod teškim vunenim jorganom, jedva sam čekao novo jutro...
Ljubav iz "devetke"
- Sadašnju suprugu Zoranu upoznao sam čekajući tramvaj "dvojku", a ona je izašla iz "devetke" u koju je greškom ušla. Tako sam na Železničkoj stanici sačekao tu Zoranu, odnosno "devetku" u kojoj smo se prvi put sreli. Sećam se toga kao da je bilo juče. Staje "devetka", otvaraju se vrata i izlazi prelepa žena, duge crne kose, crno-bela majica, suknjica... Osetio sam da mi se desilo nešto čudno. Razmenili smo telefone i tako je naša ljubav počela i traje do danas.
- Najveća muka mi je bila da ubedim oca Mališu da mi dozvoli da sa vršnjacima krenem u osnovnu školu. Otac Mališa, čovek starovremenskog kova, patrijarhalni poljoprivrednik, želeo je da njegov jedini muški naslednik, kako to seoska pravila Balkana nalažu, ostane na selu i nasledi pradedovsko seosko domaćinstvo. Moje želje su bile drugačije. Bio sam gladan znanja i nisam posustajao u nameri da se školujem. Na kraju, otac nije imao kud i popustio je s nadom da ću brzo propasti kao đak, pa sam sa zakašnjenjem, u osmoj godini, krenuo u prvi razred osnovne, što me nije omelo da kasnije sustignem svoje vršnjake. U životu nikada nisam počeo neki posao i ostavio ga nedovršenim, bilo da se radilo o napajanju stoke, ispaši, učenju, ili pomoći prijatelju. Jednostavno, takav sam, kad nešto počnem to i završim najbolje što mogu. Do petog razreda sam išao u Jasikovici u školu, a od petog do osmog u školu u selu Lopaše koje je udaljeno sedam-osam kilometara. U školu smo mi đaci-pešaci brzo išli, ali smo se sporo vraćali. Najlepše je bilo to usputno igranje, čak smo uspevali i fudbal da igramo i neke druge igre koje su bile popularne u to vreme, a danas ih je pojeo zub zaborava.
- Nismo se plašili ni mraka, ni životinja. Valjda kad se rodiš u selu, koje je pomalo odsečeno od grada, što jeste bilo u to vreme, onda ti je sve prirodno i normalno. Od pešačenja, preko mraka, do čuvanja i hranjenja stoke, jutarnjeg odlaska na poljske radove i sve ono što je selo podrazumevalo sredinom 20. veka u Srbiji. Sećam se, kad padne sneg, a u to vreme je baš padao veliki sneg, seljaci naprave prtine, a mi ujutru kroz njih veseli i čili, prolazimo na putu do škole. Bilo je to veliko društvo i sve nam je bilo prirodno, jer za drugo nismo ni znali.
Osamostalio se u 14. godini
- U 14. godini sam se osamostalio i preselio u Vrnjačku Banju, krenuo sam u gimnaziju. Tačnije u gimnaziju sam pobegao krišom od oca, u čemu mi je pomogla majka Stanka. Otac je želeo da upišem neku srednju školu, tehničku, u Trsteniku, a ja sam želeo gimnaziju i nisam odustajao. Vrnjačka Banja je lepa varoš, novi uslovi, izazovi i prilagođavanja, novo društvo, ali bez obzira na sve, deca sa sela su morala brzo da sazrevaju, pa nisam imao oscilacija u ponašanju. Vrlo rano, još pre punoletstva, postao sam ozbiljan i odgovoran čovek. U Vrnjačkoj Banji sam stanovao kod jedne divne porodice Trifunović koji su imali sinove, nekoliko godina mlađe od mene. Sa njima sam se zbližio i bili su mi kao druga porodica. Kasnije smo se i okumili, a i danas se redovno viđamo i družimo.
- U gimnaziji mi je već posle drugog razreda bilo dosadno. Sećam se da sam negde, nekako kad sam već bio u trećem gimnazije, u nekim novinama pročitao da je moguće završiti četvrti razred vanredno i otišao sam kod direktora da to proverim. Ispostavilo se da znam šta čitam i tako sam redovno pohađao treći razred, a vanredno završio četvrti, sustigao svoju generaciju i sa njima upisao fakultet.
Popravio akcenat
- Kao što rekoh, rođen sam i odrastao u Jasikovici, a zna se kojim se akcentom govori u mom kraju. To je, kažu, kosovska varijanta pomoravskog dijalekta za koju su karakteristični otvoreni samoglasnici. Istina, i danas mi se ponekad desi da kažem beeeeelo ili zeeeeeleno, onako otegnem, kako govore u seriji "Selo gori, a baba se češlja", ali generalno sam se tog akcenta oslobodio vežbanjem. Nedopustivo je da voditelj i novinar govori neispravno.
- Kad sam došao u Beograd upisao sam prvo engleski jezik. On mi se najviše dopao. Proveo sam na toj katedri celih mesec dana. Na predavanjima su svi govorili na engleskom, a ja nisam znao ni reč, pa sam ćutao. Onda me profesorka pitala zašto ne učestvujem u razgovoru i neraspoloženo sam joj objasnio da ne znam ni reč engleskog. Rekla mi je da to nije strašno i da ću ga savladati, ali da računam da ću jednu godinu, ipak, izgubiti... To je bilo dovoljno da se prebacim na katedru ruskog, ali sam morao da sačekam nedelju dana da bih krenuo na predavanja. Bila je to moja najlepša jesen u Beogradu. Rođacima kod kojih sam živeo nisam rekao šta se dešava, pa sam tih nedelju dana izlazio iz kuće kao da idem na fakultet, a vreme sam provodio uz sladoled, uživajući na Terazijama i to onoliko, koliko traju predavanja.
- Maštao sam i želeo da budem profesor, a u novinarske, odnosno voditeljske vode sam ušao slučajno. Prvi posao dobio sam još kao student. Radio sam kao profesor ruskog jezika u srednjoj školu u Kraljevu. U to vreme sam tri dana bio u Kraljevu i radio kao profesor, a dva u Beogradu, kao student. Posle sam ušao u "Vrnjačke novine", pa u Radio Vrnjačku Banju, pa u Radio Beograd, pa u RTS... Ima anegdota vezana za moj fakultet koju nikada neću zaboraviti. Bio sam odličan đak i student, a diplomski na fakultetu sam polagao iz dva dela. Prvi deo je bio jezik, a drugi deo je bila ruska književnost. Sve ispite sam polagao u roku sa visokim ocenama i prvi ispit koji sam pao je taj drugi deo diplomskog. Bio sam šokiran i nisam mogao da poverujem da mi se to desilo, ali u narednom ispitnom roku sam dao diplomski i shvatio da je to bila jedna velika životna škola. Niko nije bio ponosniji kada sam diplomirao od mog oca Mališe, mada se izjalovio njegov plan o mom ostanku na selu...
Okružen ženama
- Imam tridesetak i više godina radnog staža, ali zanimljivo je da nikad nisam napisao molbu za posao, niti konkurisao za zaposlenje. Prvi posao dobio sam tako što sam sreo direktora škole u kojoj sam kasnije predavao ruski jezik i kad sam mu rekao šta radim, nije mi dao da odem, već me je zaposlio. Posle sam prešao u "Vrnjačke novine" i na Radio Vrnjačku Banju tako što me je pozvao jedan moj drug iz nekih pesničkih voda, srednjoškolskih dana. U Radio Beograd sam, takođe, došao bez konkursa, preuzimanjem. Nekoliko godina kasnije, gost u radio-emisiji koju sam vodio, bio je Sergej Šestakov, u to vreme glavni urednik Beogradskog programa RTS-a. Posle te emisije, dok smo pili kafu, pitao me je da li bih prešao na televiziju. Pristao sam, ali nisam bio siguran koliko je to izvodljivo. Posle mesec-dva se otvorilo mesto na Jutarnjem programu i prešao sam u RTS. Šestakov je održao svoje obećanje. Bila je 1986. godina. Rad na televiziji započeo sam u redakciji u kojoj sam i danas. Volim svoj posao...
- Spletom okolnosti sam okružen ženama i volim njihovo društvo, ali ne preterujem... Prva ljubav me zadesila u srednjoj školi. Krunisana je brakom na četvrtoj godini fakulteta. U prvom braku sam bio 18 godina, a u drugom 20 i kusur godina! Prva svadba je bila u šatri, prava seoska, a drugu svadbu Zorana i ja nismo ni pravili... Iz prvog braka imam ćerku Ružicu, a Zorana ćerku Katarinu. Uvek kažem da imam dve ćerke. Nerado pričam o razvodu sa prvom ženom, bilo je to gorko iskustvo, ali dve godine kasnije sreo sam svoju današnju suprugu Zoranu. Bila je to ljubav na prvi pogled i zahvalan sam životu što me je spojio sa njom!
