Nebesa mu do kolena bila
Na Novom bežanijskom groblju u Beogradu nedavno je sahranjen Miloš Mido Milikić, pukovnik avijacije, jedan od najmlađih prvoboraca Narodnooslobodilačkog rata i nesumnjivo najmlađi nosilac Partizanske spomenice 1941, vazduhoplovni as čiji će se rekordi i podvizi na nebu još dugo pamtiti i prepričavati.
- Imao sam samo sedamnaest i po godina kad sam, nakon četiri godine, odnosno tačno 1.396 dana ratovanja odložio oružje i 1945. sa činom kapetana zakoračio u mir - kazivao je jesenas potpisniku ovih redaka ovaj vedri, marljivi i do poslednjeg daha radni čovek za koga se nikako ne bi reklo da je dopro do samog praga desete decenije života.
Biografija za divljenje
Mido Milikić je leteo na više od 40 tipova aviona, bio instruktor na nadzvučnom migu 21 i iškolovao brojne generacije gospodara neba. U karijeri je uzletao više od 26.600 puta, u vazduhu proveo više od 10.000 časova, čak sedam puta doživeo da mu otkaže motor na avionu, a dva puta i da se zapali, ali je uvek uspevao da se bezbedno prizemlji i da spase i avion i posadu, odnosno putnike.
- Kao ratni komesar i skojevski rukovodilac, bio sam viđen za blistavu političku karijeru, ali sam se ja opredijelio i bukvalno pobjegao u vazduhoplovstvo.
Sa samo 19 godina, kao kapetan, pilot-lovac, postavljen je za komesara 113. lovačkog puka, koji je tada bio stacioniran u Skoplju. U Jugoslovenskom ratnom vazduhoplovstvu je ostao pune 22 godine. Bio je najmlađi major, a potom i najmlađi pukovnik u Armiji - imao je tada samo 31 godinu.
Obavljao je brojne visoke funkcije u vazduhoplovstvu od komesara i komandanta puka do komandanta divizije i načelnika Vazduhoplovne vojne akademije, na kojoj je bio i predavač (jedno vreme su ga smatrali najboljim vazduhoplovnim teoretičarem) - rečju, pokrivao je u više navrata čak i komandna mesta "rezervisana" samo za general-majore i general-potpukovnike...
A onda, sa nepunih 40 godina života i 42 i po godine priznatog radnog staža, odbio je da polaže za čin generala i zatražio da kao pukovnik ide u penziju.
- Sećam se reči komandanta 37. vazduhoplovne divizije, pukovnika Zeke Simovića (kasnije general-pukovnik i komandant Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane, prim. B. S), kad je nas sedam klasića krenulo na preobuku u 111. puk čiji je komandant tada bio major Miloš Mido Milikić. On nam je tada doslovce rekao: "Idete u puk kod Mida, najboljeg komandanta i najboljeg pilota kojeg Ratno vazduhoplovstvo danas ima. Trudite se da dostignete njegove vrednosti i biću ponosan na vas" - svedoči pilot Predrag Nešović, general u penziji i podseća da je Milikić već 1953, sa nepunih 26 godina postao pilot-lovac prve klase, što je bilo najveće zvanje u Jugoslovenskom ratnom vazduhoplovstvu.
Po završetku vojničke karijere Milikić nije završio i letačku karijeru već je punih 20 godina bio aktivan u civilnom vazduhoplovstvu. Pored ostalog, bio je šef pilota u Nacionalnoj pilotskoj školi u Alžiru i kapetan na putničkom avionu daglas 3 u Jemenu.
Ostao je upamćen kao neustrašivi nebeski vuk koji može i sme što drugi ne mogu i ne smeju i za njega nisu postojali nemogući vremenski uslovi da ne može bezbedno sleteti ili se vinuti u nebo.
Ratne uspomene
Otkako je napustio pilotsku kabinu, Mido Milikić se posvetio pisanju. Svoje ratne uspomene, sećanja na drugove iz svoje Treće proleterske (sandžačke) brigade, sabrao je u velikoj ilustrovanoj monografiji, a čelnicima brigade Vladimiru Kneževiću Volođi, Rifatu Burdžoviću Tršu i Tomašu Žižiću, posvetio je zasebnu knjigu u kojoj je rasvetlio sve nedoumice i spekulacije oko njihove tragične pogibije. Pažnju je pobudila i njegova knjiga "Ratnim stazama Milovana Đilasa". U sećanjima saboraca, saradnika i prijatelja, Milikić živi kao primer doslednosti, istinoljubivosti i odvažnosti. Upravo te osobine je ispoljio i u svojim knjigama.
