Nedelja 20. 9. 2020.
Washington
180
  • Chicago
    240
  • New York
    170
  • Belmont
    170
  • Atlanta
    200
  • Boston
    230
  • Firt
    200
  • Denver
    210
  • Detroit
    230
  • Dover
    220
  • Hartford
    220
  • Orlean
    200
  • Helena
    210
  • Ren
    160
  • Honolulu
    270
  • Las Vegas
    360
  • Portland
    280
  • Salem
    190
  • Santa Fe
    240
  • Tampa
    230
  • Topeka
    220
1
Nedelja 07.08.2016.
00:10
Đ. Barović - Vesti A

Prijateljstvo nema religiju

Upoznala ih je ona tragedija od rata koja je jednu lepu zemlju razbila u paramparčad. Iz Bosne se tih devedesetih bežalo od smrti, od mržnje. Bežalo se od nesreće i bežalo se na sve strane. Tako je i Adina Zaimović, držeći jednogodišnjeg sina Eldara u naručju, stigla u Minhen kao bačena na neku drugu planetu.

V. Sekulić
Grupni portret za uspomenu: Mirsad, Edina, Lelica, Eldar i Emir

Međutim, uz pomoć Lelice Simeonović i njenog sina Slobodana uspela je da se snađe i navikne na novu sredinu. Malo-pomalo, rodilo se pravo prijateljstvo koje između ove dve porodice traje do današnjih dana.

- U nedelju dana čujemo se bar jednom, ako ne i više puta. Nema šanse da jedni drugima ne čestitamo najradosnije trenutke ili datume, ali i ne podelimo i lepu i ružnu vest. Prijatelji za to služe - priča Lelica Simeonović.

Na stazi pomirenja

- Svuda ima i dobrih i loših ljudi i nisu to ni Srbni ni Bošnjaci, već dobri ili loši ljudi. Evo danas u Bosni, jedni su druge nišanili, a danas jedni drugima pomažu. To ti je sve život - kaže Mirsad Zaimović.

Adina priča da su se njih dve upoznale početkom 1993. godine kad je ona tek počela da radi u bolnici u kojoj je Lelica bila već dvadesetak godina.

- Kad dođete sa strane, posebno kada je to veliki grad kao što je Minhen, a ne znate ni jezik ni ljude, onda možete zamislite u kakvom sam strahu bila. Posebno što sam stigla sama, sa malim detetom. Lelica mi je odmah prišla i našla mi se u svakom pogledu. Veoma brzo smo shvatile da pričamo kao da se znamo ceo život - veli Adina.

Gosti na krštenju

Tada stvoreno prijateljstvo dve porodice traje do današnjih dana, pa nije za čuđenje što su Zaimovići, čim su bili obavešteni da prijatelji spremaju slavlje povodom krštenja unuka sednu u kola i iz Tuzle krenu sa decom, Eldarom i 17-godišnjim Emirom, put istočne Srbije i Starčeva.

- Ma nije bilo šanse da ne dođemo - kaže kroz širok osmeh Mirsad.

Rodom iz Lukavca kod Tuzle, Mirsad je radio u obližnjem rudniku.

- Aprila te 1992. godine, kako je počeo rat u Bosni, nama se rodio Eldar. Ali, napetosti je bilo i ranije. Malo-malo, pa preko radija čujemo da su negde postavljene barikade, da se drugde pripucalo... Ozbiljno počelo da se komplikuje, a iz vesti ništa nisi mogao da saznaš jer je svaka strana pričala svoje. Obični ljudi do kraja nisu znali šta se to događa i šta se sprema. Kada smo saznali, postalo je već kasno - priseća se Mirsad.

Bosna draža od Amerike

- Kada su nam rekli da moramo da se vratimo zato što u našoj zemlji više nije rat, samo smo se pogledali. Jednom smo iz korena promenili život, pa drugi put odlaskom u Nemačku, a onda su nam rekli da moramo ponovo sve iz početka. Nije problem vratiti se, nego gde i šta raditi, to je muka. Odmah smo aplicirali za Ameriku, a žena je podnela molbu i za neki posao u Tuzli. Kako to život zna da udesi, istog onog dana kada su nas iz američke ambasade pozvali da dođemo, Adini je stigao odgovor iz Tuzle da je dobila posao. Odlučili smo se da se vratimo, a da li smo pogrešili to je teško reći. Da čovek zna gde će mu biti dobro, sutra bi tamo otišao - veli Mirsad Zaimović.

Kada su Zaimovići shvatili da je nevolja sve bliže Lukavcu i Tuzli, krajem 1992. ili početkom 1993. godine dogovaraju se da, bar za neko vreme, žena i dete odu na neko mirnije mesto.

- Kontam, trajaće belaj par meseci i gotovo, pa smo se dogovorili da se one premeste negde za to vreme. Onda se pružila prilika da otputuju u Nemačku, u Minhen i ja sam ih ispratio na autobus uveren da će se veoma brzo vratiti - priča Mirsad.

Ali, mesec po mesec, u Bosni se nije smirivalo, već naprotiv, i Adina je morala, da bi preživeli, da počne da radi u bolnici.

- Znala sam da Adini uopšte nije lako. Zbunjena, sa malim detetom kod kuće. Na sličan način sam i ja odgajala Slobodana. Zato i nije bilo dileme šta ću da uradim jer nikada me nije zanimalo ko je koje vere ili nacije, već samo da li je dobar čovek ili ne - objašnjava Lelica.

Povratak u Tuzlu

Adina samo klima glavom i ponavlja: "Jeste, jeste, baš je tako".

- O čoveku treba da se sudi kakav je čovek, a sve drugo je manje važno. Niko od nas se nije smišljeno rodio ni kao Bošnjak ni kao Srbin. Kada sam stigla u Minhen, nisam znala nikoga, nisam znala ni jezik. Da nije bilo Lelice, zaista ne znam šta bih. Pritom, i dok sam radila, tih prvih meseci, uvek sam jednim delom sebe bila u Tuzli, razmišljajući šta je sa Mirsadom. Preko TV i novina gledali smo i čitali svašta, a kad bih ga dobila na telefon, on mi je pričao da je sve u redu - iskreno će Adina.

Mirsad je u Minhen stigao nekoliko meseci kasnije. Rekao je poslovođi da uzima par nedelja slobodno da bi video dete i ženu i vratio se tek kada je rat uveliko završen.

- Video sam šta se dešava, ali me je najviše zanimalo da budem pored svoje žene i sina i njima da pomognem. Zato sam uzeo odmor, a znao da se neću skoro vratiti. Iz Tuzle sam izašao kroz Hercegovinu, tada muslimani i Hrvati nisu ratovali, pa je moglo. Kasnije je taj prolaz bio zatvoren - priseća se Mirsad.

U Nemačkoj je relativno brzo uspeo da se zaposli, mada nije znao jezik.

- Imao sam sreće da sam upoznao Leličinog Slobodana, a zatim i radnike u toj firmi. Vidite slučajnosti: jednog Srbina, Albanca i Hrvata. Međusobno smo se smejali da smo Juga u malom, a Nemci nisu voleli tu našu priču. Ne vole oni radnike koje ne razumeju o čemu im pričaju zaposleni - veli Mirsad.

Lelica i Slobodan su tih meseci i godina nastavili da pomažu Zaimoviće kao da su im najbliži rod. Međutim, posle sedam i po godina nemačke vlasti su započele da vraćaju izbeglice iz Bosne i to je bio kraj idiličnog života zaimovića, koji su se vratili u Tuzlu i još jednom počeli "novi život".

- Da zlo ne čuje, snalazimo se, pokušavamo da živimo normalno. Žena i dalje radi u toj firmi, i ja sam se zaposlio, a deca uče škole. Živimo običan život, bogatiji prijateljima kao što su Lelica i Slobodan - zaključuju Zaimovići.
 

POVEZANE VESTI

Nedelja 07.08.2016. 16:42
Prijateljstvo ima religiju,ne zavaravajte se i ne zavaravajte nikog.Već hiljadu puta i na hiljadu načina dokazano i potvrdjeno.
VIDEO VESTI
ŠTAMPANO IZDANJE
DOBITNIK
Sigma Pešić (59)
GUBITNIK
Sonja Biserko (71)
DNEVNI HOROSKOP
lav22. 6. - 23. 8.
Neko ima dobre namere, dogovor sa jednom osobom čini vam se da obećava zajedničku korist ili poslovno-finansijski dobitak. Zadržite samopouzdanje i optimistizam, ponekad je "prvi utisak" od presudnog značaja za dalji tok poslovnih događaja. Osoba koja privlači vašu pažnju deluje nedodirljivo.
DNEVNI HOROSKOP
bik21. 4. - 21. 5.
Budite promišljeni pred osobom koja vas je zaintrigirala svojom pojavom ili pričom o poslovno finansijskoj saradnji. Konsultujete svoje saradnike, pre nego što donesete neku zvaničnu odluku. Više glava potencijalno može da smisli bolje rešenje. U susretu sa voljenom osobom, trebate uživati u ljubavi.
DNEVNI HOROSKOP
jarac21. 12. - 21. 1.
Od vas se očekuje da ostvarite neku zapaženu ulogu u poslovnim susretima. To što okolina veruje u vaše sposobnosti predstavlja dovoljan povod, da pružite svoj maksimum u onoj oblasti za koju imate najviše interesovanja ili afiniteta. Važno je da vas neko posmatra toplim pogledom i danas ćete biti zadovoljni.
  • 2020 © - vesti online