Terevenke prgavog princa

Takovci i Rudničani, iskreno govoreći, nikada nisu previše ljubili dinastiju Karađorđević, iako su vojvode iz ovog kraja bile među najhrabrijima koji su se stavili pod ustanički barjak Karađorđa Petrovića.

commons.wikimedia.org/public domain

Nesuđeni kralj: Đorđe Karađorđević

To je donekle i razumljivo kada se zna da je Brusnica, koja je kasnije preseljena i od nje je nastao Gornji Milanovac, mesto gde je stvorena dinastija Obrenovića. Bez obzira na to, razumni Takovci su glavnoj ulici u gradu dali ime kralja Aleksandra Karađorđevića, a njegovo ime nosi i jedna škola u gradu. Manje se zna da je u najstarijim takovskim porodicama Ponjavići, Ralovići, Antonići, Sretenovići, Isailovići, Terzići... ostalo sećanje na početak 1910, kada je u čuveni Deseti takovski pešadijski puk, po kazni, ali više je to bilo izgnanstvo, u tada daleku provinciju, u Gornji Milanovac, stigao princ Đorđe Karađorđević.

- Naši dedovi su znali princa Đorđa koji, prema onome što je radio kao komandant čete, ali i prema ponašanju u gradu, odavao utisak ili krajnje nezadovoljnog i neiživljenog čoveka, ili osobe koja je stvarno imala neke psihičke probleme. Pričali su da bi u kasarni uzjahao konja i toliko ga izmorio do mesta zvanog Jasen da bi životinja pod njim uginula. Po njegovoj naredbi, kod tog mesta ga je čekao posilni s odmornim konjem. O njegovim terevenkama u hotelima Nacional, Evropa i u drugim kafanama gde su odlazili oficiri i da se ne govori. Istina, kažu da je bio veoma hrabar oficir, ali u gradu nije imao prijatelje - pričaju za "Vesti" potomci savremenika princa Đorđa iz starih milanovačkih familija.

Za mnoge Milanovčane princ Đorđe je ostao nepročitana knjiga. Ni u srpskoj, odnosno jugoslovenskoj istoriji nikada do kraja nije rasvetljena misteriozna ličnost prvog sina kralja Petra Prvog Oslobodioca. I među istoričarima postoji nedoumica da li je princ bio psihički bolesna ličnost ili je bio žrtva svog brata Aleksandra.

Prvenac kneza Petra Karađorđevića, potonjeg kralja, rođen je na Cetinju, u kući svog dede po majci kneza Nikole. Posle smrti kneginje Zorke, knez Petar je sa decom živeo u Ženevi, a nakon majskog prevrata 1903, na zahtev pučista, Karađorđevići su se vratili na srpski presto. Povratkom u Srbiju, zapravo, započinje i golgota princa Đorđa kojem je po rođenju pripadalo pravo da nasledi kraljevsku krunu.

Nesuđeni kralj je ime dobio po svom pradedi Karađorđu, a od njega je nasledio i hrabrost, prgavost, neukrotivost i preku narav. Abdicirao je 1909, pošto je u nastupu besa šutnuo svog poslužitelja Stevana Kolakovića, koji je od povreda preminuo posle nekoliko dana. To je bilo dovoljno njegovim političkim neprijateljima, među kojima su bili Nikola Pašić i Dragutin Dimitrijević Apis, da ga, uz odgovarajuće lekarske dijagnoze, proglase nepodobnim za srpski kraljevski tron. Nakon abdikacije izvesno vreme je proveo na lečenju u evropskim ustanovama, zatim je bio sklonjen u garnizon u Gornjem Milanovcu, ranjen je u napadu na Mačkovom kamenu koji je sam predvodio... Napravio je niz diplomatskih skandala, a onda je 1925. odlučeno da bude smešten u specijalnu psihijatrijsku bolnicu u Toponici kod Niša.

Tamo je proveo 16 godina, dok ga nisu oslobodili Nemci koji su mu, znajući da je omiljen u narodu, ponudili vlast u Srbiji, što je on bez ikakvog razmišljanja odbio, ali odbio je i saradnju sa kvislinškim vlastima Nedića i Ljotića. Zadobio je poštovanje komunističke vlasti. U razgovoru princa Đorđa sa Pekom Dapčevićem ponuđeno mu je lično vozilo sa vozačem i sve druge pogodnosti, ali on je to odbio. Uz penziju koju su mu dale nove vlasti živeo je povučeno u svom stanu u Jevremovoj ulici u Beogradu. Preminuo je 17. oktobra 1972. u dubokoj starosti, a sahranjen je na Oplencu.