Ja ću drugima, a meni će Bog
Za Novopazarca Hida Muratovića čulo se sve do Sidneja, Njujorka i Vankuvera, o njemu i njegovim humanitarnim podvizima priča se gde god ima "naših ljudi".
Nedavno su ga zvali dobrotvori čak sa Novog Zelanda i iz Južne Afrike, u njegove akcije uključuju se humanitarci raznih vera i nacija, priloge mu, osim Bošnjaka, Srba, Hrvata, Albanaca, Crnogoraca i drugih sa prostora bivše Jugoslavije, šalju i Rusi, Amerikanci, Turci, čak i Kinezi! Sandžak i Srbija za njega su čuli i o njemu sve znaju već punih 25 godina, koliko se bavi humanitarnim radom.
Pomaže Hido svakom ko je u nevolji, najviše iznemoglim starcima, porodicama s puno dece, bolesnima, gladnima, siromašnima, napuštenima i obespravljenima. I nikada svoje štićenike nije pitao za veru i naciju. O tome ne voli da priča jer, kako kaže, "pred Bogom smo svi isti"!
- Sve je počelo pre dvadesetak godina kada sam, otkupljujući ćilime po Pešteru, Goliji i Rogozni, upoznao mnogo starih ljudi koji su poslednje dane života provodili u bolesti, sami i bez igde ikoga. U meni se tada nešto probudilo. Počeo sam da ih posećujem, da im iz Novog Pazara ili iz Turske, u koju sam poslom često putovao, donosim sitnice koje su im bile potrebnu, odeću, namirnice. Nije mi teško padalo da ih okupam, obrijem i fino obučem, a neke, kad preminu, i da sahranim. Nekima sam dovodio struju, mnogima gradio kuće, pojedinima kupovao ovce i krave, u sela dovodio lekare. U početku sam imao problema da supruzi Dženiti objasnim šta ja to radim i zbog čega sam toliko privržen tim nepoznatim ljudima od kojih su, u mnogo slučajeva, ruke digli i njihovi najrođeniji. Kasnije je i ona počela da mi pomaže. Zajedno smo, kad god bi imali slobodnog vremena, obilazili sela i pomagali tim nesrećnicima.
Sve snima
- Ja sve ovo radim bez ikakve nadoknade, na čisto doborovoljnoj osnovi. U stvari, nije baš da nemam nadoknadu, jer kad god nekom pomognem, ja se osetim mnogo bolje. Srce mi je puno, a duša zadovoljna, eto, to je moja nadoknada. Nisam neki preveliki vernik, ali nisam ni nevernik. Nisam ni parajlija, porodičan sam čovek. Živim skromno i verujem da činim dobra dela i da će to kad-tad biti nagrađeno. Ja pomažem drugima, a meni će Bog.
- Dobio sam mnogo vrednih priznanja, ali meni je najveće priznanje kad me ljudi sretnu na ulici i pitaju kome i kako mogu da pomognu. Priznanje mi je i kada nateram predsednike opština da siromašnima uvedu struju ili kada animiram naše ljude u inostranstvu da sandžačkoj sirotinji i teškim bolesnicima pošalju pomoć.
- Zanimljivo je da mnogi od napuštenih staraca, koji boluju ili umiru na mojim rukama, imaju decu, neki i po petoro njih. Mnogo dece nikada ne dođe da vidi onemoćale i bolesne roditelje, a nije ih sramota da se pojave kad treba prodavati zemlju i sirotinju svojih očeva i majki. Upravo iz tog razloga ja se poslednjih godina ne odvajam od kamere kojom sve snimam i sve beležim, a mnogo toga i prikažem na lokalnim televizijama u Novom Pazaru.
- Snimajući napuštena sela i uboge starce, kojima nema ko da pruži ni čašu vode, došao sam na ideju da slikom probudim savest bar kod dela njihovog potomstava. Snimljeni materijal zaboravljenih staraca koji u moju kameru često diktiraju poslednje poruke, pozive i molbe odmetnutoj deci da bar dođu na poslednje viđenje dostavljam njihovim ćerkama i sinovima, ukoliko saznam adresu. Kod nekih je upalilo, ganula ih je sudbina ostarelih roditelja. Kod drugih nije... Pogledaju kasetu i nikad se ne jave.
Ne pravi razliku
- Pomagaću i ubuduće, a cilj mi je da animiram što više Novopazarazaca, Tutinaca i žitelja Sjenice da se uključe u ove moje akcije i da pomognu ljudima u nevolji. U početku je bilo nerazumevanja i sumnjičenja, ali sada svi znaju o čemu je reč i trude se da pomognu. Nekad samo prođem Prvomajskom ulicom i zanatskim centrom i za tren oka sakupim dovoljno pomoći za nekoliko ugroženih porodica. Kada je potrebno sakupiti novac za nečije lečenje ili operaciju, u moje akcije se uključuju i lokalne televizije, podržavaju me i beogradski mediji. Stvar je u poverenju, trebalo je puno godina da se ljudi uvere da radim dobre i prave stvari. A, kad se jednom stekne poverenje, sve ide mnogo lakše.
- Posebno me raduje što se na moje apele odazivaju ljudi svih vera i nacija i što, kad pošalju pomoć, najčešće ne pitaju da li ću je uručiti nekom Srbinu ili Bošnjaku. Imali smo mnogo primera da Srbi pomažu Bošnjacima, a Bošnjaci Srbima. Svi smo mi najpre ljudi i moramo se pomagati, pogotovo kad smo u nevolji.
- Voleo bih da moja humanitarna aktivnost preraste u neku dobrotvornu organizaciju koja bi pomagala ljudima u nevolji i van granica Sandžaka. Nekoliko puta sam slao novčane priloge i raznu robu deci u Aleksincu, Romima u Leposaviću, bolesnim starcima u Kraljevu, oboleloj deci u Beogradu... Jednostavno, želeo bih da pomognem svakome ko je u nevolji. A, svim srcem se nadam da će doći dan kada će o svim nevoljnicima brinuti država, da dođe dan kada za mene više neće biti posla. Ipak, dok taj dan ne dođe - idemo dalje. Završićemo započete kuće, pokrenućemo nove akcije, pomoći ćemo kome god budemo mogli i koliko nam mogućnosti budu dozvoljavale.
Život sa zmijama
- Svašta sam doživljavao tokom ovih 25 godina. Bilo je opasnih, teških, ali i srećnih situacija. Aleksandra Gojkovića iz zabitog sela Poljice na Goliji našao sam u podrumu štale gde je živeo okružen zmijama. Prestravio sam se i hteo da bežim, a on mi je rekao: "Sedi slobodno, dođu ovako povremeno, pokupe mi ponešto hrane i odu, a nekada u snu osetim kako gmižu po meni". Donosio sam mu pomoć, obrijao ga, okupo i obukao, a potom i odveo na operaciju bruha u novopazarskoj bolnici. Sad je u Kraljevu, ima 80 godina i živi od pomoći dobrih ljudi.
- Starica Selima Honić iz Medara kod Sjenice spavala je u jaslama štale pored svoje krave. Tražila je da joj u štalu ubacim šporet, što sam i učinio. Idućeg leta, uz pomoć dobrih ljudi iz ovog kraja i čitalaca "Vesti", sagradio sam joj kuću. Kad se uselila, kratko mi je rekla: "Ja, sinko, nemam para da ti dam, ali imam oko, jedno moje oko uvek bi dala tebi". Rasplakao sam se i nikada neću zaboraviti njene reči zahvalnosti.
- Dušimir Vuksanović iz Pačevine kod Novog Pazara živi sam. Godinama je u krevetu, kad je moj apel za pomoć stigao do Gvozdena Paunovića u Geteborgu. Ovaj Čačanin, tada star 80 godina, seo je u kola i direktno iz Švedske došao da pomogne. Nisu se poznavali, a grlili su se kao braća rođena i dugo, dugo plakali. Ne znam da li je Gvozden još u životu, voleo bih da jeste. Uvek mi je u mislima i Hidajet Pljakić iz sela Vrapče kod Tutina, čovek kome su amputirane obe noge i koji se bori da prehrani decu puzajući po šumi. Uz pomoć dobrotvora s raznih strana sveta kupili smo mu kuću u blizini Ribarićkog jezera, a kad sam ga pitao šta bi još želeo, rekao je: "Da bar jednom zabacim udicu u jezero, pa da umrem, ako treba". Jedna čitateljka "Vesti" poslala mu je specijalna kolica s motorom, pa Hidajet i danas često ode na jezero da lovi ribu.
Kuće za ponos
- Samo u prošloj godini pomogao sam, zajedno sa čitaocima "Vesti" i drugim dobrotvorima, u izgradnji deset kuća za najsiromašnije porodice u Novom Pazaru, Sjenici, Raški, Tutinu i Rožajama. Još pet kuća je u izgradnji, a desetak ih je u razmatranju. Pomažu dobri ljudi kad god ih pozovem, pomažu ovdašnji dobrotvori, pomaže i dijaspora. Svaki uloženi dinar, evro ili donar dokumentuje se i snima, svako ko je poslao makar i 20 evra zna kome je uručen novac. Ljudi me lično ne poznaju, a veruju mi i na to sam posebno ponosan. Znam da me ljudi cene, pre svega, zbog upornosti, istrajnosti, iskrenosti, hrabrosti i posebno poštenja. Koliko mi Novopazarci veruju najbolje govori i to da mi na ulici prilaze nepoznati ljudi, gurnu mi u ruke 100 evra i kažu: "Daj ih, Hido, kome ti hoćeš, ti najbolje znaš kome su najpotrebnije". Dešava se da me pozovu dobrotvori sa raznih strana i kažu mi: "Šaljemo ti ove pare, tebi na amanet, tebi najviše verujmo, a ti ih podeli kome i kako treba". Zato ih nikada ne smem i neću izneveriti jer bi me Bog kaznio. Uvek sam se rukovodio time da ne sme ni najmanja mrlja da padne na moj humanitarni rad. Tako je bilo u proteklih 25 godina, tako će biti do moje smrti.
