Bežao iz šok-sobe da bi tešio decu
Glumac, klovn, animator, fotograf, autor i urednik dokumentarnih emisija za decu na radiju i televiziji Predrag Vuković Peđolino opet će se družiti sa decom na Studiju B u emisiji "Magični šou Peđolino". Telefoni su se usijali, ona silna deca danas su postali šefovi, novinari, naučnici, a mnogi su otkrili u emisiji svoje talente i buduća zanimanja.
Ubeđen je da je biti zabavljač stanje, a ne posao. I danas na letovanju prilaze mu roditelji s decom da se slikaju, onda roditelju odu, a dete ostane s Peđolinom. Na kraju svi roditelji sede u kafiću na plaži, a Peđolino zabavlja decu. Zato, kaže, da nikad ne bi mogao da bude ministar prosvete, jer ga niko ne bi shvatio ozbiljno.
Kabare na ulici
- Rođen sam 1959. u čuvenoj Šilerovoj ulici u Zemunu koja je tada imala drugačije lice. Odrastao sam na Gardošu, a često sam odlazio do zemunske železničke stanice koja je nekad bila na prostoru današnjeg hotela Jugoslavija. Odatle smo mi Jugosloveni odlazili u svet ili na more. Otac, majka, sestra i ja poneli bi dva pečena pileta za put, paradajz iz bašte i uživali u onoj letnjoj gužvi u vozovima, gde su ljudi sedeli na koferima, celu noć pevali, a ujutro je bio pobednik onaj ko prvi ugleda more.
- Kao dete sam bio muzički genije, išao sam u muzičku školu, danas je tu Pinki, a ispod je bio bioskop. Tu su se davali filmovi Čarlija Čaplina i tada sam se zarekao da ću biti Čaplin ili ništa. Rano sam počeo da zarađujem za odeću, kao 12-godišnjak sam radio u garderobi u disko klubovima, čuvenom Cepelinu na Gardošu i disku Plavi u Zemunu. Tamo sam upoznao Zorana Modlija i tako zavoleo radio Studio B.
- Sedamdesetih godina je beogradski Studentski kulturni centar bio središe kompletne kulturne scene Jugoslavije, a bogami i Evrope. Tih godina sam se zaposlio na Studiju B, usput sam pisao u "Književnoj reči" i upišem političke nauke. Pošto se tamo više izučavao marksizam nego novinarstvo, posle tri godine upišem jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu. Dođem do treće godine i posle 17. padanja na ispitu kod Nikole Miloševića odem u Kolarac sa kolegom Draganom Havzijevićem, koji će se kasnije proslaviti kao slobodni novinar. Ja sam u džepu imao 100 dolara, on 100 maraka i odatle ja odem u Rim, a on stigne do Nikaragve, gde se proslavi izveštavajući o građanskom ratu. Ja sam na Španskom trgu u Rimu prvi put odgledao predstavu uličnog pozorišta i i završio u Holandiji na Akademiji za klovnove Džanga Edvardsa. Učio sam tri godine scenske i baletske tehnike i zarađivao na ulici kao klovn. Prvo su nas pitali "ko si", morali smo prvo da otkrijemo svoju ličnost da bismo mogli da glumimo sve ostale likove. Edvard je bio načisto lud, pravio je predstave u kadi, u hotelskoj sobi, za 12 ljudi. Tako sam zavoleo kabaretsko pozorište i kabaretske klovnove.
Teatar u magacinu
- Kad sam se vratio u Beograd, prvu uličnu predstavu sam napravio u Knez Mihailovoj ulici i odmah me uhapse. Hodao sam preko zamišljene žice sa kišobranom, narod se sjatio, kladili se da li postoji žica ili ne, nastao haos i mene privede policija. Kasnije sam dobio dozvolu za rad od SKC-a i shvatio da je gužva oko Filozofskog nepoželjna. Sa decom sam počeo da radim na poziv Centra za kulturu Stari grad. Za njih su bili zaduženi rok muzičar, klovn i grafičar i to je bio početak dramskih radionica za decu.
- Posle je glumac Ljuba Tadić osnovao pozorište Magaza i ja sam nedeljom radio predstave za decu i glumio povremeno. Sa njim sam završio šest glumačkih akademija. Kad je Borka Pavićević otvorila pozorište Nova osećajnost u jednom magacinu u Skadarliji, radio sam večernji kabare i bukvalno živeo u Skadarliji. Onda me je Ljubiša Ristić pozvao na Šekspir fest i tad sam se potpuno afirmisao. Usledile su turneje po celoj SFRJ, predstave smo držali po domovima kulture. Kući se vratim sa tri-četiri kese para i odem na Hvar...
Nikad nisam imao klovnovsku masku da ne uplašim dete. Ne čini maska klovna! Moj lik je kao protočni bojler, cilj mi je da opustim i nasmejem decu, a da ona pokažu šta sve umeju.
- Na Studiju B su mi ponudili autorsku emisiju i ja pristanem pod uslovom da budem autor kompletne emisije. Svakog dana smo snimali žive emisije, bez scenarija, kako ispadne, a sa decom uvek ispadne interesantno. Išli smo redovno na međunarodne seminare producenata emisija za decu i vrlo ozbiljno radili. Jedna producentkinja sa BBC mi je rekla da sam totalno lud i da bi me odmah zaposlila. Tih devedesetih snalazili smo se pomoću štapa i kanapa, skoro pa sam živeo na vrhu Beograđanke. Za vreme bombardovanja snimio sam dva dokumentarna filma o deci koju sam zabavljao po skloništima.
Gluma preko veze
- Kad su na Studio B došli novi direktori, skinuli su mi emisiju i zadržali samo Tinejdž TV. Radio sam do 2009. godine i to je bio kraj. Naredne dve godine radio sam po stovarištima i fizikalisao da bih preživeo. Imao sam sreće da sam se zaposlio u marketingu Srbija voza i vratio se svojim voljenim vozovima, pa se i danas družim s ljudima iz svoje branše i to u vozovima. Sve što sam želeo u životu, postigao sam. Mladost sam proveo u nekim drugim vremenima, jer je šezdesetih i sedamdesetih Beograd bio svet. Ništa nije bilo čudno da sedneš u voz i odeš u Budimpeštu na koncert Rolingstonsa ili u Sarajevo, gde upoznaš Davorina Popovića iz Indeksa, a on te pita: "Hoćeš pivu"! Svet je tada bio mali. Sedeo sam u kafani sa Kojom iz Discipline kičme kad je rođena ideja da se osnuju Partibrejkersi.
- Na Fesjbuku sam prošle godine napisao "Zbogom, deco" jer sam bio ogorčen zbog poplave rijaliti šou-programa. U Srbiji danas nemaš decu, nego neke kopije pogrešnih idola, pevača iz Granda, a svaki roditelj bi prodao kuću da mu dete bude pet minuta na televiziji. U ovom modernom svetu nema mesto za detinjstvo. Dok sam radio sa decom, kad neko počne da peva pesmu Jelene Karleuše, ja padnem u nesvest. Onda detetu kažu da ću se povratiti ako otpeva neku dečju pesmu.
- Poslednjih godina svako može da bude glumac ili pevač, ja sam sa sedam godina znao šta ću biti kad odrastem, a danas napune 18 godina a ništa ih ne interesuje. Stalno se sa televizije poručuje deci: ništa nije važno, sve se može. A ako ti je još tata faca, nema za tebe prepreka. Glumu je ubio taj nepotizam, svaku umetnost uostalom. Danas mladi glumci samo čekaju priliku da budu lik u "Baba se češlja", i to im je sva ambicija. Ja sam pod stare dane upisao višu školu za vaspitače da bih znao kako da se približim predškolskoj deci, da naučim pedagogiju i psihologiju, jer kad dovedeš dete ispred kamere, možeš da ga uništiš i traumiraš za pet minuta.
Vodnik sa žiletima
- Danas kao da svi radimo samo humanitarne akcije, ne znam da li je to trend ili siromaštvo, ali od 10 šou- programa koje imam, osam je humanitarno, a dva ako plate. Para nema u kulturi. S jedne stane, kultura nam nije profilisana, svako može da bude sve. Nekad se znalo ko je talenat, ko sposoban, a najpoznatije dečje emisije pisali su naši najveći književnici, dok je na livadi u okviru dana narodnog stvaralaštva Homoljski motivi glumio Čkalja. Danas je u kulturi svako ko stigne, pa nema para za sve. I glumaca, i pevača, i pisaca ima previše, a sve njih niti može da finansira država, niti ima filter za talente.
- Nastupao sam u nekim domovima kulture pre nekoliko godina i u jednom manjem gradu kažu mi da će sa mnom nastupati mađioničar, penzionisani vodnik koji guta žilete! Ja samo jauknem: "Ljudi, pa vi srozavate to što sam radio 40 godina".
- Prvi put sam prestao da radim predstave pre dve godine i cepne me infarkt! Bila poplava u Obrenovcu u maju, ja ležim u šok- sobi, oko mene umiru, samo čuješ pištanje i voze ih u sobu za reanimaciju, pa ako pretekneš... I taman treba da me prebace na intenzivnu negu, kad mi zazvoni telefon. Zove me prijatelj: "Znaš šta, ovde u sportskoj hali u Šumicama ima mnogo dece iz Obrenovca, a nema ko da ih zabavi". Kažem mu: "Ja sam u šok- sobi", a on će meni. "Nema veze, doći ćemo kolima po tebe". I ja se odmah razvedrim, kad su me prebacivali u drugu sobu, obučem se i nestanem na sat vremena. Kad sam se vratio, otkrio sam sestri koja mi je bila jatak: "Ovo mi je više značilo nego sve vaše infuzije i lekovi zajedno".
