Najveća evropska zver veliko blago Srbije: Drakče caruje Tarom
Medved je prva igračka koju dete dobije, a kad pođe u školu, zaboravi ga. I kako čovek stari, medved postaje sve veći i strašniji, priča čuvar prirode na Tari Miodrag Petrović, znalac medveđeg života i navika.
Medved je zaštitni znak Nacionalnog parka Tara u zapadnoj Srbiji. Procenjuje se da ih u Srbiji ima 70, a samo na Tari živi 50 medveda, a lov na njih je u Srbiji zabranjen 2003. Svi pripadaju vrsti evropsko-sibirskog ili mrkog medveda.
U mrke medvede ubraja se i grizli, najstrašniji medved američkih filmova, a najveći srpski medved je Drakče, koji je težak 215 kg i star osam-devet godina. On je prvog maja ove godine dobio ogrlicu sa GPS odašiljačima, koja na svakih sat vremena šalje signal gde se nalazi. Dosad je 11 medveda sa Tare dobilo ogrlice u okviru projekta Nacionalnog parka Tara i Biološkog fakulteta iz Beograda.
Čuvar prirode Miodrag Petrović po ceo dan je na terenu. Nacionalni park ima 25.000 hektara, a samo osam čuvara, pa treba svakog dana obilaziti i čuvati prirodu, i od ljudi, i od požara, jer prvi na lice mesta stižu čuvari, pa tek onda vatrogasci. Zato svaki čuvar prirode mora da ima i položen ispit za vatrogasca.
Košnice na dar
- Mrki medved uobičajeno dostiže visinu preko dva metra i težak je do 300 kilograma, ali je u selu Šljivovica na Tari 1966. ubijen medved težak 450 kg, tako da su naša znanja o medvedima prilično mutna. I danas ljudi pričaju legende kako im je neko u gluvo doba noći zakucao na vrata, kako su spazili medveđu šapu, a onda ujutro na pragu našli košnice pune meda koje im je medved ostavio na dar - priča Petrović.
- Od 2006. satelitski pratimo medvede. Baterije na ogrlici traju dve godine, kad se istroše, ogrlica automatski spadne sa medveda. Jedna košta od 2.000 do 3.000 evra, a dobijemo dve-tri godišnje, više para nema. Mnogo smo saznali o medvedima, dosad je to bilo rekla-kazala: ko je gde video medveda i da li je video jednog ili tri od straha, nije se moglo utvrditi. Takođe, svuda smo postavili foto-zamke ili kamere sa senzorima, pa imamo i fotografije i snimke medveda. Imamo i četiri hranilišta gde ih samo dohranjujemo, a ne kao Rumuni koji su ranije toliko hranili medvede po lovištima da su ovi prosjačili hranu pored puta. Medvede dohranjujemo u rano proleće i u jesen da ne bi silazili u sela kad ih zasvrbe zubi - objašnjava Petrović.
On je 2005. izdao knjigu "Medved i njegova staništa na Tari".
- Da budemo pošteni, medvedi su pametniji od ljudi. Ne tuku se nikad zbog hrane, slabiji se povlači pred jačim, a majka s mladuncima dolazi samo kad dobro osmotri teren. Broj medveda se uvek smanji u ratovima, pa 1947. godine nije popisan nijedan medved, a najmerodavniji podatak ostavio nam je šumar Vladimir Živančević koji je 1951. ustanovio da na Tari živi oko 40 medveda. Kad se smanji populacija, medvedica može da rodi i četiri mečeta, priroda sve uredi - kaže Petrović za "Vesti".
Zimski dremež
- Medvedu vežemo noge i podigne ga šest ljudi na vagu, kako ćemo drukčije. Svašta smo o njima saznali i pomoću foto-zamki. Ne spavaju oni zimski dan, već dremaju i na sedam dana ustaju da piju vode i uriniraju. Kako bi majka donela na svet mladunce krajem januara ako spava zimski san - objašnjava Petrović.
Na Tari se danas posebno vodi briga o medveđoj populaciji. Medveda obično hvata tim od troje-četvoro stručnjaka uz pomoć čuvara prirode. Kad ga veterinar uspava strelicom, medvedu se uzima uzorak krvi i dlake za proučavanje genetske strukture, a onda se meri visina i težina.
Nedavno su Taru posetili engleski pisci i prirodnjaci Mark Koker i Tim Di kako bi videli najveću evropsku zver u svom prirodnom staništu.
- Ljudi sa Zapada su obično zaprepašćeni raznovrsnošću reljefa na malom prostoru, jer za 10 minuta sa 1.200 metara siđete na 300 metara nadmorske visine. A najčudnije im je što je kod nas sve besplatno. Direktor Jeloustona me je svojevremeno pitao kad je stupio na medveđu stazu koliko to košta. Zaprepastio se što može za džabe da hoda medveđim putevima, jer u Jeloustonu se plaća od 50 dolara pa naviše samo da ih slikaš. A na Tari je lako videti medveda, nekad i dvaput u jednom danu izađu pred kameru, neko se rodi na Tari, ceo vek proživi na planini, a nikad ne ugleda medveda. Izgleda da će medvedi pre nas u Evropu, njima niko ne traži poglavlja 23 i 24. U Evropi imaju sve normative, a nemaju medvede, ima ih samo u još nekoliko zemalja, zato su medvedi naše veliko blago.
