Majke sa Mirijeva su OVO uspele bez ičije pomoći: A šta vi čekate?
Još od kako je Dragoljub Mićunović prošle nedelje prekinuo sednicu Skupštine Srbije jer "su već puno radili" i na opasku kolege da ne "može tek tako da prekine sednicu..." odgovorio sa "može, bre, kako ne može" ne mogu da se otmem utisku da u ovoj zemlji zapravo sve može samo ako to jako želiš.
Zapravo, naš mali uspeh, mnogo je manji od uspeha gospodina Mićunovića, koji je delovao globalno na celu Srbiju, a ne samo na skupštinski saziv...
Može se reći da u poređenju sa njim mi delujemo mikro - lokalno, na jednoj beogradskoj opštini - Mirijevu.
Naime, već par godina mi, majke iz kraja, dovodimo našu decu u obližnji parkić koji ima dve ljuljaške, dve klackalice i jedan prostor sa peskom. Igramo se, ljuljamo se, svađamo i mirimo. A usput, gledamo kako pored naše dece prolaze psi, veliki i mali, kao i njihovi bezobzirni vlasnici koji misle da je parkić njihov koliko i dečji; ujutru zatičemo prazne flaše, pikavce i svašta još od nekih malo starijih klinaca koji tu "izlaze"...
Čistimo park, metle nam pozajmljuju iz susednih zgrada ili nosimo same.
I razmišljamo - kako da učinimo park lepšim. I onda se organizujemo same. Ne čekamo nikoga - Udruženja, gradonačelnika, stranke... Da su hteli oni bi već došli.
Pomogne nam jedna od nas, majka koja je i advokat, ona sastavi molbu za uređenje parkića i dovede opštinare da im malo pokaže naše probleme.
Oni klimaju glavom, zabeleže i odu.
Posle par dana - dođoše iz Zelenila, doneše novi pesak i ofarbaše ljulje i klacke.
Mi se smejemo, deca oduševljena: "Mama, vidi kako nam je lepo"... Trče i pljeskaju ručicama...
Obećali su nam i nove sprave za igru i ograđeno igralište da se ne trzamo od pasa i njihovih vlasnika.
Nadamo se da će ispuniti. Ako ne - opet ćemo da se organizujemo. Za našu decu. I za neku drugu decu koja tek dolaze.
Jer što reče čika Mićun: "Može, bre, kako NE može?!"
Treba se samo malo mrdnuti i svoj plan sprovesti u delo... A šta vi čekate?