Bićemo mlinari i na onom svetu
U podnožju Gledićkih planina, nedaleko od Kragujevca, još melje vodenica na Brankovskoj reci, poslednja u Brankovskoj maloj, a vodenični kamen zagrmi retko, kad se pojavi poneka mušterija iz Kragujevca, uglavnom trgovac. Oni donesu nekoliko džakova kukuruza da u prodavnici imaju u ponudi i projino brašno iz potočare, dok seljak donese pet-šest kila belog kukuruza, koliko mu treba da u kući ima projinog brašna.
Danas se melje pomalo
Za vodeničarske poslove je zadužen najstariji vodeničarski bračni par u Srbiji, 76-godišnji Dragoslav, zvani Zuko, i 76-godišnja Branka Dimović. Njih dvoje melju brašno skoro 60 godina, a nedavno su se slikali ispred vodenice da se zajedno s vodenicom ovekoveče na poslednjoj fotografiji namenjenoj za nadgrobni spomenik. Kažu da će žito mleti i na onom svetu.
Dragoslav Dimović kaže da je vodenica stara 200 godina, napravljena je od drvenih dasaka i blata, a kupili su je njegov deda i brat koji su tada živeli u porodičnoj zadruzi.
- Kupili su zabran zajedno sa vodenicom od nekog Ljubiše Brankovića i radi i dan-danas. Najviše meljemo beli kukuruz, retko ovde seljak donese pšenicu - priča Dragoslav.
Kaže da je mleo žito još kao dečak, a pošto se oženio pre vojske, njegova nevesta Branka je dok je on služio vojni rok naučila muževljev zanat.
Noćna meljava
Vodeničar za meljavu uzima 15 odsto brašna, od 100 kila, njemu pripada 15 kila, i to se zove vodeničarski ušur.
- Danas se donese kesa kukuruza. Nekad se mlelo mnogo, jela se proja svaki dan, potočara je radila i noću, pa cele noći seljaci lože vatru ispred vodenice dok čekaju da završe posao.
- Žena zna bolje da li brašno treba samleti sitnije ili krupnije, pa je mom stricu bilo krivo. Stalno se žalio da svi seljaci melju kod Branke, a njega zaobilaze! Stric je bio opančar i davao ljudima pare na zajam, pa je smatrao da iz zahvalnosti moraju njemu da donose žito - priseća se Dragoslav.
Danas u selu nema naroda, pa retko ko svraća.
- Nekad je u selu jedan komšija sejao dva hektara belog kukuruza, ali poslednjih godina i on je smanjio jer je video da narod sve manje kupuje brašno, pa je batalio, a onda ubrzo i umro. Malo je naroda, odeš do crkve, a ne možeš da sretneš čoveka u putu. Nekad je u selu živelo 3.000 duša, a sad nema ni pet stotina. Sve propade načisto - žali se Dragoslav.
Ali, vodenica se mora održavati, kamen otkivati da bude zumbav jer samo tako može da melje žito, a treba stalno i jaz održavati da ne odnese voda.
Od alata do ćilima
Vodenica se nalazi u sklopu privatnog Etno muzeja Dimović, koji je osnovan 2007. godine, a zatvoren je otkad je vlasnik Siniša Dimović doživeo moždani udar. U muzeju su izloženi tradicionalni seoski alati, od drvenog rala do čeza, kao i preslice, vretena, grebeni za preradu vune, pamuka, lana i konoplje, razboji, ćilimi, posuđe i seoski nameštaj.
- Kad su velike kiše, noću se dižem, ako preliva jako, moram da preusmerim vodu jer će odneti jaz, obalu. Metnuo sam i drveta da voda može samo da preliva, a ne da odnese sve - objašnjava Dragoslav.
I Branka pazi na vodenicu, kad napada sneg, obuje gumene čizme, pa obalu dobro ugazi ili izbacuje sneg lopatom uz jaz da ne zaguši vodu.
Poslednji vodeničari u kraju ne znaju da li će iko naslediti njihov posao.
- Treba stalno da si tu, pored vodenice. Kad umremo, može samo da se stavi katanac na nju - otpuhuje Zuko.
Majstori za kamen
Za vodenične kamenove koristio se kamen iz majdana u Trsteniku. Ispred vodenice stoje stari iskorišćeni kamenovi, a ovi koji su u vodenici stari su stotinak godina. Nekad su dvojica majstora postavljali kamenove u vodenicu, a danas takvih majstora više nema.
