Ima li slobodnog novinara u Srbiji? Ma, jok, šta će nam?
Priznajem, biti novinar u Srbiji nekima nije nimalo lako. Em što nam čitaoci poručuju da lažemo čim zinemo, em što i kad pišemo istinu ne veruju nam.
Kažu i da svoju profesiju ne obavljamo časno. Jurimo senzacije, skandale i naslađujemo se ubistvima...
Prebacuju nam da na naslovne strane stavljamo slike golih starleta, ubijenih pevačica i političara koji kradu. I to nam nije dosta... Nego kad dobijemo pare od nekog moćnika, ostrvimo se na drugog, jadnog i nesretnog, pa ga bukvalno "sahranimo" za sva vremena...
Da ispratimo stvari do kraja - nekad i klečimo pred političarima pa oni budu smenjeni sa funkcija zbog toga. Nekad su nas i tukli, a i danas to rade, kad im postavljamo "nezgodna" pitanja.
Kažu i da nameštamo intervjue, izmišljamo događaje, a sve u svrhu bolje prodaje. Rukovodimo se, vele, parolom "to narod voli da čita", pa plasiramo gnusne laži o pojedinim ličnostima. Izlačimo prljav veš, ali i peremo loše poteze javnih ličnosti.
Ima i onih koji tvrde da znaju da neke medije drže tajkuni i ljudi koji nemaju veze sa profesijom; među nama ima onih i sa dva razreda osnovne škole, javašluk se nagrađuje iz naših udruženja, a reagujemo "mlako" i tek onako kad nas pritegnu ili neko od nas "popije" otkaz.
A nikad veća sloboda medija nije bila: pišemo o penisima, o presađenim vaginama, o seksu, o gej brakovima, o crkvi i bogu, o svemu što postoji ili tek treba da se desi. Izazivamo paniku tekstovima o nepostojećim epidemijama, o nadolazećim olujama i mogućim ratovima.
Sedimo u redakcijama i tvrdimo da je nešto istina, a nismo ni proverili niti bili na mestu događaja.
Često zaboravljamo da napišemo ko, šta, gde, kad, kako... Ne znamo ni zašto ni zbog čega nam se neke stvari "dojavljuju” niti da li je dojava tačna, a još manje štitimo izvor.
Navijamo za pojedine, a neke osuđujemo pre vremena. Ko nam se ne sviđa, taj može da se slika, a neke jurimo da ih tajno uslikamo...
Istražujemo samo po internetu, a i tu smo se sveli na copy-paste tehniku...
Sve nam to kažu, a nama nije dosta. Hoćemo još da nas gaze i ponižavaju da bismo i od toga napravili priču. Tabloidsko razmišljanje nas je pretvorilo u robote željne senzacija - nema emocija, samo gaženje. Borba za tiraž, borba za klik, borba za čitaoce...
Zato sam ovako i napisala tekst. Namerno sam podvukla ovu crnu stranu novinarstva i ne želim uopšte da pominjem one koji svoj posao obavljaju profesionalno - malo ih je i svaka im čast. Samo se plašim da će u moru botovskih novinara željnih osvete i sočnih informacija, kao i naručilaca tekstova koji se kunu u ne-cenzuru, i oni nastradati... Da će medijski mrak prekriti i ono malo svetlih primera što nam je ostalo.
A onda ćemo da se slikamo za naslovne strane... I to će biti naše poslednje izdanje...
