Pol i Hiroši, braća po ocu Ličaninu
Ove jeseni, 18. oktobra, navršiće se 75 godina otkad je japanska policija u Tokiju, nakon osam godina upornog traganja, otkrila sovjetsku obaveštajnu organizaciju Ramzaj, za koju mnogi smatraju da je presudno uticala ne samo na sudbinu Sovjetskog Saveza u ratu sa Hitlerovom Nemačkom, nego i na konačan ishod Drugog svetskog rata.
Iza brave su se našli mozak operacije Rihard Zorge, jedan od najvećih i najznamenitijih obaveštajaca u istoriji, njegova desna ruka Branko Vukelić, dopisnik beogradske "Politike" i nekoliko francuskih listova i agencija, radio-telegrafista Maks Klauzen i njegova supruga Ana, kao i više Japanaca koji su bili upleteni u ovu antifašističku špijunsku mrežu, među kojima su bili posebno značajni Hosumi Ozaki i Jotoku Mijagi.
Buntovnik i poliglota
Ličanin Branko Vukelić, oficirski sin, rođen je 1904. Detinjstvo i ranu mladost je proveo u Zagrebu, gde je završio gimnaziju i započeo studije. Zanosio se arhitekturom, ali vreme nije bilo za umetnost i njegov buntovni, mladalački duh je brzo došao u sukob sa stegama diktature kralja Aleksandra. On veoma aktivno učestvuje u studentskim demonstracijama i tuče se sa žandarmima po trgovima, pa je ubrzo i sam dospeo u zatvor, a time i na spisak policijski prokazanih. Vukelić je shvatio da su u pravu njegovi drugovi koji mu savetuju da se privremeno skloni iz Jugoslavije. Tako se on krajem 1926. godine obreo u Parizu, gde je na Sorboni upisao studije pravnih nauka. Strasno uči jezike i uskoro postaje pravi poliglota - sem francuskog, perfektno je govorio engleski, nemački, španski i italijanski, a kasnije će savladati čak i japanski.
Svi su, naravno, znali da nikad više neće videti bela dana ako padnu u kandže zloglasne japanske policije. U najtežem položaju se, čini se, našao Branko Vukelić, koji je osuđen na doživotnu robiju, a iza sebe je ostavio mladu suprugu Japanku Jošiko Jamasaki i sedmomesečnog sina Hirošija, kao i potpunu neizvesnost šta je bilo sa njegovim, tada već 11-godišnjim sinom Polom iz prvog braka sa Dankinjom Edit.
Preveo "Gorski vijenac"
Vukelić je podlegao torturi i bolesti u kazamatu Abaširi na ostrvu Hokaido, 13. januara 1945, tužan što nije dočekao slobodu i ideale za koje je život založio, što nije video selo Kosinj i svoju rodnu Liku, iz koje potiče njegov koren - što, konačno, nije dočekao da vidi kojim će putevima gospodnjim krenuti njegovi sinovi i kakav će trag od njega ostati. Da se kojim čudom i nekom božjom promisli Branko Vukelić, poput potpisnika ovih redaka, pre neki dan našao u jednom skromnom lokalu na Novom Beogradu i video buket od petnaestak svojih potomaka, tek deo svog potomstva, preboleo bi sve muke, stradanje i patnje koje je istrpeo u japanskoj tamnici i uvideo da nije uzalud pohodio ovaj svet i džaba potrošio život.
Šezdesetih godina prošlog veka, pošto je prethodno sa majkom posetio Moskvu i sa najvišeg državnog nivoa primio Orden otadžbinskog rata prvog stepena, jedno od najvećih sovjetskih odličja koje je zavredio njegov otac, u Beograd je doputovao Hiroši Jamasaki, mlađi sin Branka Vukelića, plod njegove ljubavi sa Japankom Jošiko Jamasaki, koju je sreo i oženio se sa njom nakon razvoda sa Dankinjom Edit. Posvetio se studijama ekonomije, ali se potom, kad je dobro savladao srpski jezik, posvetio prevodilaštvu i podizanju duhovnih mostova između jugoslovenske i japanske kulture. Prvo uz pomoć majke Jošiko, a potom u saradnji sa čuvenim slavistom, profesorom Tanakom, sa kojim je preveo najpoznatije delo na srpskom jeziku, Njegošev "Gorski vijenac", kao i njegovu "Luču mikrokozmu".
Mladić sa pariskim manirima
Stasiti Ličanin sa pariskim manirima, "mlad sa finim crtama lica", kako ga opisuje Jurij Koroljev u svojoj knjizi "Čovek za kojeg nije bilo tajni", "divnim držanjem, sa lepom malo zabačenom glavom, inteligentan i blistavog obrazovanja", poliglota i erudita, umeo je da iskoristi to i svoju veliku prednost znanja jezika, da se svojom opštom kulturom i držanjem nametne kolegama iz belosvetskih redakcija koji su se tih predratnih godina sjatili u Tokio i uskoro je postao čelni čovek u udruženju stranih novinara u kojem će se polovinom 1933. godine pojaviti i "dopisnik" nemačkih listova Rihard Zorge.
Hiroši Jamasaki će u Beogradu sresti i svoju buduću suprugu Kajoko, Japanku koja je došla da magistrira na našoj epskoj narodnoj poeziji. Došla i zauvek ostala, kao pesnik postala jedna od najtvrđih savremenih duhovnih spona između japanske i srpske kulture, a u braku sa Hirošijem Jamasakijem je rodila sinove Branka, Mihaila - Hisašija i Nebojšu - Kanakoa (Branko je već oženjen i ima troje dece).
Pisma iz tamnice
Uprkos silnim peripetijama i cenzurama, Branko Vukelić je koristio svaku priliku da svojoj mladoj supruzi napiše pismo iz tamnice, iskaže joj ljubav i ohrabri je da istraje i podigne njihovog sina. U početku, dok joj je pisao na engleskom, ta pisma su prolazila dugu proceduru prevođenja u zatvorskoj upravi. Kasnije, kad je on naučio da piše i na japanskom, sve je bilo brže. Za nešto više od tri godine tamnovanja Jošiko Jamasaki je dobila i sačuvala više od 150 pisama. Ta zanimljiva "knjiga", svedočanstvo romantične ljubavi, odavno je objavljena u Japanu. Nažalost, još niko se nije zainteresovao da se ta knjiga prevede i objavi i na srpskom.
Božja pravda
Životni put Pola Vukelića, starijeg brata po ocu Hirošija Jamasakija Vukelića, išao je sasvim drugim pravcem. On se uoči Drugog svetskog rata sa majkom Edit, nakon njenog razvoda sa Brankom, našao u Australiji kod njene sestre. Petnaestak godina kasnije ona se preudala, a Pol je krenuo da se bori i probija u svetu biznisa. Konačno se skrasio u Pertu i razvio posao trgovine polovnim, naravno japanskim automobilima, iz dva braka dobio šestoro dece, od kojih sada ima jedanaestoro unučadi, a onda krepak i znatiželjan krenuo da traga za svojim korenima i rodbinom.
Znao je da se njegov otac, nakon razvoda sa njegovom majkom, oženio Japankom, znao je i da je skapao u japanskoj tamnici, ali će proći 45 godina dok je saznao da ima i brata po ocu.
Edit ga nije odala
Kad su se odnosi u braku Branka Vukelića do te mere pogoršali da je došlo do razvoda - supruga Edit je spakovala kofere i otišla iz Japana u Australiju kod sestre, gde se već nalazio i školovao i njihov sin Pol. Edit je ipak bila korektna: ni u času razvoda, mada je dobro znala čime se ilegalno bavi njen suprug i njegovi prijatelji, nikada nikome nije progovorila nijednu reč o tome.
- Njegova ćerka Dajan otišla je osamdesetih godina u Tokio na studije i počela da se raspituje za moju majku Jošiko. Desilo se tako da slučajno naiđe na čoveka koji je studirao na istom univerzitetu sa mojom suprugom Kajoko. Posle je sve išlo brzo - nikad neću zaboraviti kad je banuo kod moje majke u Jokohamu i to baš u isto vreme kad sam i ja bio kod nje na odmoru sa celom porodicom - seća se Hiroši Jamasaki.
Tri spomenika
Mada njegovoj supruzi nikada nije pošlo za rukom da pronađe njegove posmrtne ostatke, odnosno urnu sa pepelom Branka Vukelića, Jošiko Jamasaki mu je ipak podigla spomenik u svom rodnom mestu, ispod planine Fudži, gde i ona večno počiva. Vukelićevo ime je upisano i na posebnom obelisku na tokijskom groblju Tama, pored spomenika Rihardu Zorgeu. Na tom obelisku su upisana i imena ostalih pripadnika Zorgeove obaveštajne organizacije. Konačno, Branku Vukeliću je i rodbina podigla spomenik u Zagrebu.
Od tada je to postala jedna porodica. Prošle godine su se našli na skupu svih Vukelića u
Zagrebu, a pre neki dan i na usko rodbinskom sastanku u Beogradu, koji posebno forsiraju najstariji među njima, 80-godišnji Pol Vukelić i njegova preduzimljiva ćerka Dajan s jedne, i Hiroši i njegova Kajoko, odnosno kompletna njihova porodica s druge strane.
Potpisniku ovih redaka koji malo bolje poznaje sagu porodice Vukelić, odnosno poreklo i ulogu Branka Vukelića na sudbinskim čvorištima istorije, njegov doprinos u antifašističkom otporu tridesetih i četrdesetih godina minulog veka, sve ovo izgleda i logično i pravedno, i po božjim i po ljudskim zakonima, da sve ovo priliči izdanku srpske pesničke i oficirske loze Vukelića sa ljutog ličkog krša, vekovnim bundžijama i nepomirnicima sa zlom i nepokornicima nikakvim silama i silnicima.
- Mislim da je u Branku Vukeliću bilo podjednako i vojničke i pesničke krvi - veli njegov sin Hiroši Jamasaki, aludirajući na to da su i Brankov otac Milivoj, austrougarski oficir, a posebno deda Lavoslav i majka Vilma (mađarska Jevrejka) bili nadareni pisci i umotvornici.
- On je odbacio vojničku uniformu, ali se nije ustručavao da u antifašističkoj borbi učestvuje kao disciplinovan vojnik. Uostalom, i Rihard Zorge, u svojim beleškama koje je napisao u istražnom zatvoru, mom ocu pripisuje "čin majora". Moj otac za sobom nije ostavio zbirku pesama, ali je svojim herojskim delovanjem, uveren sam, ispisao epsku pesmu tog vremena. Njegov život i rad su zato postali deo "kolektivnog pamćenja" mnogih Jugoslovena koji su se borili protiv fašizma - kaže on.
Ne znam da li ga pamtim
- Meni je bilo samo sedam meseci kad mi je otac uhapšen. Kasnije, kad su dozvolili majci da ga posećuje u zatvoru, ona je i mene vodila. Bio sam sa njom i kad smo ga poslednji put posetili, negde u jesen 1944, malo pre nego što su ga prebacili iz zatvora iz Tokija u kazamat Abaširi. Ja sam tada imao nepune četiri godine, ali ne mogu sa sigurnošću da kažem da li pamtim oca, da li su te mutne slike u mojim sećanjima zaista ostale od tada ili su kasnije formirane pod uticajem majčine priče - kaže Hiroši.
