"Tri decenije živim od pokera"

Lako je raditi, teško je živeti na foru, životni je moto Beograđanina Predraga Peđe Vukomanovića. Ovaj 46-godišnjak je širom Balkana poznatiji kao Peđa Rob i važi za kockarsku legendu. Robinjo, kako mu prijatelji tepaju, živi već 30 godina od igara na sreću. Oženjen je Ivanom koja je trenutno na birou za nezaposlene, otac je dvoje dece, Vanje (19) i Alekse (7).

Lj. Savić

Miljenik Fortune: Predrag Peđa Vukomanović

Kada je svojevremeno došlo vreme za ženidbu, pitao je buduću suprugu da li je sigurna da želi da se uda za njega s obzirom na to da zna čime se bavi. Pristala je bez razmišljanja i kaže da se nije pokajala. Od igre izdržava porodicu, školuje decu, a ona mu istovremeno pruža i veliko zadovoljstvo. Prijatelji ga opisuju kao hiperaktivnog, inteligentnog, duhovitog i zabavnog. Ne drži ga mesto. Nema ni minuta radnog staža, ako se ne računa kratak period rada u beogradskom kafiću Zlatni papagaj.

Pobeđivao političare

Vozačku dozvolu nema, ali vozi već 25 godina! Sve vrste igara na sreću je probao. Na nekima je gubio novac, a na nekima je i te kako zaradio. Porodica, kaže, nikada nije bila u problemu zbog njegove strasti. Poslednjih godina igra najviše na pokerskim turnirima. Obišao je celu Evropu i sve zemlje regiona. Sa svojim kumom Acom Lukasom putovao je širom Evrope. Priča da bi iz Beograda krenuli sa punim džepovima para, kockali se, ujutru bi se često pitali: "Kako ćemo se vratiti kući".

Lična arhiva

Peđa Rob u kazinu u Barseloni

I u tenisu ga je poslužila kockarska sreća.

- Sedeo sam na Kalemegdanu i gledao dvojicu kako igraju tenis rekreativno. Nikada u životu nisam uzeo reket u ruke, ali sam prijatelju pored sebe rekao: "Ove bih dobio levom rukom". On je bio u čudu: "Kako Robe, nikada nisi igrao tenis". Pitao sam ga da li hoće da se kladimo i da ću pobediti onoga kojeg on izabere. Tako je i bilo. Zamolio sam jednog od njih dvojice da igramo. Dobio sam ga kao od šale. Tenis bukvalno igram i levom i desnom rukom. Tada sam uzeo sto maraka. I video mogućnost za novu zabavu koja donosi novac. Posle godinu dana, pobeđivao sam ceo Beograd. U to vreme mnogi političari i ljudi sa estrade rekreativno su se bavili tenisom. Zato mi je to i najslađa para. Ne i najveća. Igrao sam tenis sa svim bivšim košarkašima Crvene zvezde, igrao sam i sa Filipom Cepterom. Ali, on me je "provalio". Delujem dosta smotano kada igram, kao da držim praher ali on je to shvatio. Zadovoljstvo mi je bilo da derem političare JUL-a, SPS-a.

Najviše, kaže, zarađuje na poker turnirima.

- U Pragu sam uzeo 11.000 evra, u Beogradu u više navrata po 20.000 evra... Igrao sam najveće turnire u Beču, Pragu, Budimpešti, San Remu, Zagrebu, Splitu, Đevđeliji, Budvi, Temišvaru, Brnu... Onlajn poker ne igram, mislim da on kvari igru. Volim da vidim igrača, da probam da mu uđem u psihu. To mi je izazov. Prvi novac sam zaradio igrajući klikere. Sve sam igrao u pare. Flipere, košarku, fudbal... Majka mi je bila samohrana, izdržavala je mog starijeg brata Nenada, sestru Bilju i mene. Radila je sve da bi nas prehranila i školovala. Za ostalo sam morao sam da se snalazim. Pamtim i letovanja na koja sam polazio sa 100 maraka, a trošio 3.000 - seća se Peđa Rob.

Batine zbog duga

Kockao je sa skoro svim junacima iz serijala "Vidimo se u čitulji". Nikada, veli, nije imao problema jer nije bio iz njihovog miljea.

- Sedimo oko stola nas desetak, upada čovek sa kalašnjikovim, postrojava nas i naređuje: "Pare u kesu, vadi sve iz džepova". U sebi sam pomislio: "Uzmi sve, samo nemoj da pucaš u nas". Svašta mi je tada prošlo kroz glavu. To mi je bilo jedno od neprijatnijih iskustava. Nisam klasičan kockar. Sasvim je normalno da odem u kazino, uzmem desetak hiljada dinara i celu noć provedem gledajući druge kako igraju. Retki su oni koji to mogu. Meni nije teško jer mi i sam boravak u tom okruženju pruža zadovoljstvo. Ne sećam se da sam od nekog pozajmljivao novac, dok su mi mnogi ostali dužni. Znam i da oprostim dug. Pod uslovom da dužnik nije drčan. Morao sam par puta i da prebijem nekog ako bi mi rekao: "Pa šta, neću da ti vratim". Takvima ne praštam. To je valjda i zbog mesta na kojem sam rođen, odrastao i vaspitavan. Moju Karaburmu ne bih menjao za bilo koji drugi kraj.

Lična arhiva

Uspomena iz Trsta

Uglavnom se družio sa starijima od sebe.

- Brat Nenad, poznatiji kao Šojka, i njegovi drugovi su mi i dali nadimak Rob: "Ajde, idi po cigare, skokni po pivo, donesi i prinesi". Jednog dana mi je dosadilo i pobunio sam se. Tada je prijatelj mog brata, nažalost pokojni, rekao: "Ajde, Peđa, idi i donesi, ti si naš rob". I tako je to i ostalo. To vreme na Karaburmi pamtim po čestitosti. Drugovi su se voleli, zadovoljavali smo se malim stvarima. Kada me pitaju, da li bih i šta savetovao mladima, sigurno ne bih nikome poželeo da se bavi ovim. To je ipak specifičan način života. Ne može to svako. U stvari, retko ko bi prošao kroz sva ova iskušenja koja sam doživeo. Ljudi često znaju da precene sebe i svoje mogućnosti, previsoko polete a zna se šta se tada dešava. Imam tri-četiri kombinacije u džepu koje uvek mogu da aktiviram, ali neću. Nisam rođen za rad, ne volim tu vrstu obaveza, ali nisam neradnik, nisam lenj. Svoj život ne bih menjao nikada ni za šta.

- Nisam siguran da lečenje od kockarske strasti ima svrhe. Ko god je u plusu 2.000 - 3.000 evra mesečno, neće tražiti pomoć lekara. Kada se stavi stan pod hipoteku, pozajmi mnogo para, uđe u debeo minus, svi bi da se leče. Pre ću ja da uvedem u kocku psihoterapeuta no što će me on odučiti od mog načina života...