Oj, Srbijo među šljivama: Starica molila doktora da napiše da je mrtva, da bi je sin posetio...
Ovih dana svi smo zaokupljeni terorističkim napadima u svetu, predizbornom kampanjom u Srbiji i sva naša pažnja usmerena je ka nekim velikim temama. Ali, evo jedne male životne teme jednog doktora iz Srbije, koji je malim slovama ispisao ono što nam se pred očima dešava već decenijama, a mi žmurimo.
"Jednom sam za vikend bio u Sopoćanima, na svom imanju. Dolazi iz sela jedna žena koja deluje užasavajuće: poluslepa, stara, sva u ritama, sva izgrebana od trnja, zapuštena.
Prilazi mi pipavim hodom sasvim blizu, poštapajući se krivom čvoravom motkom, zagleda me dugo i bez reči i kao da proverava da li me vidi, odjednom pita:
- Jesi li ti dobro?
Potvrdih.
- Kumim te bogom i svim živim da mi napišeš da sam umrla.
Ne razumem šta mi kaže, sve mislim da se pogrešno izrazila, da je htela nešto drugo da kaže.
Pitam:
- Je li hoćeš da ti napišem da si bolesna?
- Jok. Napiši mi da sam umrla, kumim te ko boga.
- Mogu da ti napišem, baba, samo da si bolesna, drugo ne pišem, to se piše u mesnoj kancelariji.
- Ništa mi to ne vredi. Molim te, napiši mi da sam umrla, da pošaljem sinu da dođe da ga još jednom vidim dok nisam umrla.
Znam odakle je, putovala je peške kroz trnje oko četiri kilometra, poluslepa, i usput ju je trnje izgrebalo, ruke i lice joj krvare. Razumem težinu njene molbe, njena molba je teška do boga, poslednja predsmrtna želja, stresno deluje na mene sam njen izgled, a njena molba me zaledila, vedar dan mi se smračio. Razumem je, ali ne mogu da joj pomognem.
- Baba, napisaću ti da si teško bolesna, na samrti, pa pošalji sinu, doći će on sigurno.
- Ništa mi to ne vredi, samo mi ti napiši da sam umrla, kumim te i preklinjem.
Objašnjavam joj da to ne smem da napišem.
Otišla je plačući bez glasa, nisam siguran da se živa vratila kući", piše lekar Dobrosav Nikodinović za list “Politika”.
Sigurna sam da većina nas negde u nekom srpskom selu ima nekog ko je star i ko čeka da ga bar pozovete. Koliko puta često to radite? Kada ste poslednji put obišli svoje najmilije?
Kada ste zastali vraćajući se sa posla i pomislili da je vreme da odete do sela? I da li ste pomislili da je to možda poslednji put da ih vidite?
E, zato što smo ih ostavili tamo negde, stare i nemoćne, što ih se setimo samo kad su slave i praznici, zato nam i jeste ovako.
Zato nas više interesuje šta rade političari u predizbornoj kampanji jer nam tobože od toga zavisi sutra...
A nije tako jer nam sutra zavisi od toga koliko smo dobrih dela uradili danas. Hoćemo li dozvoliti da nas neko doziva na ovakav način? Ili ćemo stići prekasno?
Zagledajte se malo u sebe, umesto u televizor, pa ćete videti da ništa na ovom svetu nije bitno osim da na kraju budete čovek.
A sin ove bake iz Sopoćana treba da izađe u javnost i pljune sam sebi u lice...
Zbog svih dobrih ljudi...
