Iz pakla me izvukao prevodilac Gestapoa

Proslavljeni beogradski pisac Filip David jednom je napisao da je "sećanje strašnije od svakog zaborava". Ali, Josef Žamboki (83) ne misli tako. Sećanje na jednu od najvećih strahota čovečanstva doživeo je kao ličnu misiju.

Ovaj ugledni beogradski Jevrejin, rođen kao Josef Ben Avram, inženjer industrijskog dizajna, saradnik Memorijalnog centra "Jad Vašem" i svedok pakla progona Jevreja u Jugoslaviji posvetio se sećanju i opomeni, zahvalnosti i dobročinstvu.

Na Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta Žamboki je rodnom Beogradu i svojoj zemlji podario gala koncert u Kolarčevoj zadužbini pod nazivom "Muzičko putovanje ka prijateljstvu među narodima", a na kojem su gostovali i prvaci njujorške Metropoliten opere.

Žamboki kaže da je to najmanje što može da daruje zemlji koju smatra svojom, iako u Izraelu živi od 1969. godine.

- Ceo život tražim način da pomognem mojoj zemlji i njenim građanima svih veroispovesti i nacionalnosti. Nekada je to koncert, nekada izložba posvećena stradanjima, nekad priznanja pravednicima koji su se posvetili spasavanju Jevreja ili čuvanju uspomene na stradanja - kaže Žamboki u ispovesti za naš list.

Mostovi sa Srbijom

Josefova životna priča je dirljiva i dramatična. Ona jeste samo jedna od mnogih takvih, ali svakako vredna otkrivanja i podsećanja. 

Pal Žamboki

Kao devetogodišnji jevrejski dečak u okupiranom Beogradu, nije ni sanjao da će jednog dana stati u red najznačajnijih ljudi koji se bave uvozno-izvoznim poslovima u drvnoj industriji Izraela.

Upoznati aktuelnog izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, biti dobar sa Arielom Šaronom, drugovati decenijama sa bivšim predsednikom Izraela Šimonom Peresom. I sve vreme graditi mostove sa Srbijom.

- Sve je moglo biti drugačije tog 8. decembra 1941. kada sam s porodicom odlazio put logora Staro sajmište. Za hiljade njih je to bio kraj. Ali ne i za mene. Spasao me je Pal Žamboki, dorćolski obućar koji je posle progona Jevreja praktično ostao bez posla. Kako je u Beograd došao iz Beča gde je izučio zanat izrade cipela, znao je odlično nemački. I angažovan je u Gestapou - priseća se Žamboki koji danas nosi prezime svog spasioca.

Prevodilac u zloglasnom Gestapou sažalio se nad sudbinom malenog Josefa i njegove sestre. Izvukao ih je iz zatvora, uzeo ključeve od zaplenjenog stana i dečaka vratio u njegov dom, te angažovao ženu da se stara o Josefu čiji su roditelji i rođaci u međuvremenu pobijeni.

- Moju sestru je smestio u porodicu svog brata. Starali su se o nama kao o svojoj deci. Onda je moj spasitelj došao u situaciju da ga jedan čovek oda Gestapou da nas je spasio. I to se i dogodilo. Jurnula je patrola na Dorćol da nas pohvata. I nas i njega. Samo igrom slučaja se to nije dogodilo jer sam se igrao napolju. Pal me je uhvatio u ruke i krenuli smo prema Pančevu. Kako je radio u Gestapou nije imao probleme s kontrolnim punktovima. I tako smo preko Pančeva stigli do Kanjiže gde je on imao rođake. Bio je to septembar 1942. Morao je da potplati jednog ribara da nas preveze preko reke, na teritoriju koja je tada bila u sastavu Mađarske. Srećom, pa ta granica između nemačke okupacione Srbije i Mađarske nije bila "tvrda" - priča Žamboki.

Doskočio sankcijama

Porodica je prihvatila Pala Žambokija. Ipak, morao je da slaže kako mu je supruga poginula u bombardovanju Beograda. Jedva je porodici uspeo da objasni kako to da dečak ne govori mađarski, ali su u Kanjiži "progutali priču" da je Josef išao u srpsku školu. A mali je brzo učio jezik.

- Pal me je dao na veronauku. Želeo je da budem sveštenik. U svakom slučaju, tu smo proveli ostatak rata. Kad se sve završilo stasao sam za vojsku, a potom dobio stipendiju za studije. I tako kreće moja profesionalna karijera - ističe naš sagovornik.

Po završetku studija u tadašnjoj SFRJ, Žamboki je tri godine radio kao tehnički direktor u fabrici nameštaja u Kanjiži, potom je radio u Subotici. Opremio je po svojoj zamisli Skupštinu Srbije, ceo enterijer Jugobanke u Kralja Petra, sve apoteke Medifarma u Srbiji. Bio je najmlađi član Udruženja primenjenih umetnika angažovan na međunarodnim sajmovima. Na poziv prijatelja koji su Srbiju napustili 1949. otišao je u Izrael i dobio ponudu za posao u najvećoj fabrici nameštaja.

U Izrael je stigao 1969. godine sa suprugom Rut, koja mu je bila uzdanica svih ovih godina. Prvi mu je čestitao Šimon Peres, kada je 1980. dobio prvu nagradu na Međunarodnom sajmu u Tel Avivu. Sve projekte koje je uradio plasirao je Bibi Netanjahu, sadašnji premijer Izraela. Ušao je u uvozno-izvozni posao sa Srbijom, jer "Izrael nije imao šume, a u Srbiji ima viška drveta". Ali, tada je Jugoslavija, u sastavu Srbija-Crna Gora, pala pod udar sankcija Ujedinjenih nacija.

- Izrael je taj embargo morao da poštuje. Svima koji smo radili zaprećeno je drakonskim kaznama ako bismo se oglušili o embargo. Međutim, našli smo pravnu prazninu. Niko do poslednjeg dana embarga nije shvatio kako radim. U odluci UN nije pisalo da je Srbija pod embargom. Čovek iz vlade mi je rekao da mogu da radim samo dok nigde u dokumentima ne pominjem Jugoslaviju, već samo Srbiju - priseća se Žamboki kako su doskočili sankcijama.