"Poraženi ne mogu biti žrtve"
Nacionalno pomirenje jedan je od najčešće potezanih argumenata u procesima rehabilitacija ljudi koji su neposredno posle Drugog svetskog rata osuđeni za najstrašnije zločine i saradnju sa okupatorom. Međutim, utisak je da se u sudnicama odlazi predaleko, da je na delu revizija istorije, i to ne one koju je pisao pobednik. Najnoviji u nizu kontroverznih slučajeva je otvaranje procesa rehabilitacije armijskog generala Milana Nedića, predsednika kvislinške vlade u okupiranoj Srbiji, o čemu razgovaramo sa istoričarkom Dubravkom Stojanović.
Kako tumačite to što se u Srbiji pokreće postupak rehabilitacije saradnika nacista Milana Nedića?
- To je proces revizije tumačenja Drugog svetskog rata koji dugo traje. Počelo je još sa Slobodanom Miloševićem, kada se Draža Mihailović prvi put pojavio kao antifašista, ali to je bilo veoma stidljivo. Naime, Milošević je morao da vodi računa i o svojoj stranci i svojim glasačima i JNA, tako da se partizanski mit još dobro držao, a vojnici maskirani u četnike bili su rezervisani samo za ratišta u Hrvatskoj i u Bosni. Ključna promena desila se posle 2000, kada su nove vlasti htele da nađu sebi adekvatnog "istorijskog pretka".
Autentični pokret otpora
Da li u Evropi imamo sličan primer rehabilitacija?
- Događalo se u istočnoevorpskim državama posle pada komunizma. To je čak bilo i pravilo. Pre svega zato što je to svuda bilo okrenuto protiv Rusa, koji su za te države oličenje njihovog komunističkog ropstva. Ali, mi smo potpuno drugačiji slučaj. Mi smo imali autentičan pokret otpora, od početka rata. Taj pokret se, da podsetim, zvao Narodno-oslobodilačka borba i mnogi koji su u njemu učestvovali nisu ni znali ništa o komunizmu i u njega su ulazili da bi oslobodili zemlju. I za to su date stotine hiljada života. Dakle, to odbaciti i slaviti svog kvislinga ozbiljan je poraz jednog društva.
Politički najefektnije je da svog uzora nađu na strani suprotnoj od one na kojoj se nalazio idol prethodnih vlasti. Tako je Draža Mihailović postao istorijska ličnost čija je interpretacija doživela najveću promenu u skorijoj našoj istoriji i u pamćenju. Partizani su izbačeni s mesta istorijskog uzora, pa su promenjeni udžbenici, sklonjeni spomenici, samo u Beogradu je oko 800 ulica promenilo ime. Onda je usvojen zakon o izjednačavanju dva pokreta i na kraju je snimljena TV serija "Ravna gora". Kako je rekao profesor Todor Kuljić, na snazi je od 2000. godine anti-antifašizam, dakle jedan poredak vrednosti u kome se antifašizam izjednačava s komunizmom, a komunizam s neprijateljem.
E, kad se dotle stiglo onda je sve postalo moguće, pa je i logičan korak da se ide i na rehabilitaciju Milana Nedića. Ostaje za kraj još samo Dimitrije Ljotić, pa je time zatvoren krug. Time su rehabilitovane ideologije poražene u Drugom svetskom ratu i ponižene sve žrtve Nedićevog režima koga je postavio Adolf Hitler. Zbog toga sve procese rehabilitacije vidim kao odgovor tih poraženih snaga. Na nama je da taj odgovor ne postane i njihova konačna pobeda.
Da li i u čemu eventualno vidite razliku između rehabilitacije Draže Mihailovića, iako je presuda zapravo takva da on nije proglašen nevinim, već da nije imao pravično suđenje?
- U pravu ste. On nije proglašen nevinim, nego suđenje proglašeno političkim. Ali, ko mari za te pravničke nijanse! Bilo je jasno da je reč o njegovoj rehabilitaciji. Nedić i Mihailović nisu isto. Jedan je postavljen na mesto kvislinga od strane samih nacističkih okupatora, a drugi se makar prvih nekoliko meseci borio protiv okupacije. Ali, rat su završili zajedno! I zajedno s nacistima. Sprečavajući partizanske jedinice i Crvenu armiju da oslobode Srbiju. Nedić je više ubijao one koji rasno i politički nisu odgovarali nacistima, a četnici one koji nacionalno, verski i, takođe, politički nisu odgovarali njihovom programu homogene Srbije. Ali, ono što se broji jeste da su rat završili zajedno, na strani poraženih.
Kako će istorija vrednovati to što sud veća o "nevinosti" čoveka koji je odgovoran za Banjicu, za donošenje rasnih zakona i slično?
- "Istorija" će raditi svoj posao, kao i do sada. Ona je nauka i u njoj neće moći da pobede jednostrani falsifikati. Veći je problem kakve će to posledice imati za društvo. U situaciji dugotrajne ekonomske krize, ogromnog procenta nezaposlenih baš među mladima, pogoršanih odnosa u regionu, dezorijentacijom EU - bojim se da takve poruke mogu imate fatalne posledice po sistem vrednosti i političku budućnost.
Kako je moguće nekoga rehabilitovati ko čak nije ni osuđen? Nedić nikad nije dospeo pred sud.
- Ne znam kako će se to pravno odvijati. Ali, ovde se nikada nije ni radilo o pravu. Radilo se o ideologiji. Svim procesima se rehabilituju te ideologije. A rehabilitovanjem tih ideologija se potvrđuje (još jednom) da je i sve što je rađeno devedesetih bilo sasvim u redu. Naime, u ratovima iz "90-ih bilo je mnogo toga uzeto iz ideologija iz Drugog svetskog rata. Na svim stranama. Svima se učinilo da je to baš dobar trenutak da se ostvare tada neostvareni ciljevi. Otud tada "ustaše" i "četnici". Nije to bilo samo "od milja", već je značajan deo tih ideologija zaista bio prisutan na terenu. Zato često sve ove govore o Drugom svetskom ratu čujem kao govore o devedesetim i kao mig da su ti programi još na stolu, samo trenutno zamrznuti. To je posebna opasnost koja proizlazi iz rehabilitacija. Dakle, one se ne odnose na neki tamo daleki i zaboravljeni sukob. Ne, te političke poruke su veoma aktuelne i možete ih skoro svakog dana pročitati otvoreno ili između redova u izjavama mnogih zvaničnika.
Dačić jedini digao glas
Ko je od političara jasno reagovao na postupke rehabilitacije?
- Treba reći da je potpredsednik Vlade Ivica Dačić imao značajanu ulogu u preispitivanju manije rehabilitacija. Čim je usao u Vladu Srbije, on je skinuo sliku Milana Nedića koji je na zidu bio među drugim predsednicima srpskih vlada, kao normalan deo tog kontinuiteta. To je bio veoma važan gest. Sada kada se pokrenulo pitanje Nedićeve sudske rehabilitacije, on je jedini iz vlasti koji se nedvosmisleno tome suprotstavio i jasno rekao da se radilo o kvislinškom režimu kojeg ništa ne može opravdati. Izgleda da se stvara utisak da bi ovo ipak bilo suviše.
Kako vidite slične postupke u zemljama regiona?
- Slični su to procesi. To možete svake godine da vidite na godišnjicama Jasenovca i Blajburga. Uporedite šta se govori na jednoj, šta na durgoj. Ko od predstavnika vlasti dođe na jedno, a ko na drugo mesto. Kako se te žrtve izjednačavaju. I svako oplakivanje Blajburga novo je poniženje za jasenovačke žrtve i nova potvrda da ta ideologija još ima svoje pristalice. A onda to uporedite s proslavama "Oluje", pa s onim šta se tamo govori i, još više, šta se tamo peva! Videćete direktnu vezu između Drugog svetskog rata i onog iz "90-ih. U Hrvatskoj je tu vezu još teže prihvatiti, jer tamo postoji taj mit o nedužnoj žrtvi ratova "90-ih, pa je lakše pretvarati se da to nema nikakve veze s ideologijom zbog koje je izbio Drugi svetski rat, ali na hrvatskom društvu je da to samo otkriva, dekonstruiše i da se od toga leči. Kao što su Nedić i Mihailović problemi s kojima se mi sami moramo ovde izboriti.
Da li je moguće da ćemo uskoro doći u situaciju da su isto Draža, Nedić, Žanka Stokić i Pavle Karađorđević i Borislav Pekić, na primer?
- Hoćemo. Jer cilj je označiti komunizam za zločinački režim, čime se brišu svi prethodni i svi potonji zločini. Ja mislim da je to glavni cilj, da se kao krivac broj jedan proglasi komunizam i da se time zaboravi sve pre i sve posle. Ako je to tako, onda su sve žrtve komunizma - jednostavno žrtve. I među njima se ne pravi razlika. Da li su oni ubijali Jevreje na Sajmištu kao Nedić ili su, kao Žanka Stokić, zabavljali narod da bi okupacija i ubistva sugrađana izgledali kao normalna, takoreći svakodnevna pojava, ili su se kao Pekić borili za demokratiju i protiv jednopartijske države - onda je to isto. Dakle, pitanje je šta je cilj? Ako dobro detektujem cilj - onda se gubi razlika između pojava, ideologija, političkih pozicija i sve postaje moguće. A to je najopasnije stanje za jedno društvo. Kad se više ne zna šta je dobro, a šta ne. Onda je to gubitak orijentacije i onda više ne znate šta hoćete, nego se samo vrtite u krug. Tu prvo strada istorija, a onda i čitavo društvo.
