Drugo lice Nemačke: Miletov krik iz doma užasa

Kada čovek uđe u sobu Doma za negu starih i bolesnih u berlinskom kvartu Vitenau, koja simbolično nosi zloslutni broj 13, prvo što oseti je nesnosni zadah od smrada rane koja truli, fekalija i prljavštine. Na jednom krevetu slabašno telo starca, koji je u polusedećem stavu jer ne može da leži, pošto ima neizmerne bolove kada mu bilo šta dotakne nabrekle noge u živim ranama i krastama.

Ostavljen da umre: Mile Mraović

- Kada mi leptir sleti na nogu, vrištim od bola - kaže 68-godišnji Mile Mraović.

Ne pomaže ni najjače sredstvo za ublažavanje bolova. Nedeljama pokušava da zaspi, jednom je uspeo, ali ga je bol probudio. Više se ne seća kada je poslednji put napustio sobu, jer bez tuđe pomoći ne može ni da se pomeri, a invalidska kolica ne koristi, jer su takva da se plaši da će se sa njih prevrnuti. Na smrad se, kaže, navikao, ali na bolove i samoću nikako. 

Ovog dijasporca nema ko da ga poseti, čak i osoblje doma retko zalazi u njegovu sobu.

Mile Mraović je rođen na Kordunu, a od 1956. godine živeo je u Beogradu i sedamdesetih došao u Nemačku jer je hteo da pobegne od svoje nesrećne sudbine. Detinjstvo mu je obeleženo teškim batinama i nedostatkom majčinske ljubavi koja ga, kaže, "nikada nije ni podojila ni poljubila", dok ga je otac redovno tukao kablom od pegle.

Za njega je bio crna ovca bez ikakve budućnosti. Za Miletovog brata blizanca otac je imao planove da postane inženjer, a sestra lekar. Na kraju je brat završio kao radnik u fabrici, a sestra kao negovateljica, dok je Mile sedamdesetih, kada je posle vojske otac ponovo pokušao da ga pretuče kablom, preko Zavoda za zapošljavanje došao u Nemačku i skrasio se u Berlinu.

Pokušao da se ubije

Posle 26 godina rada u firmi, otišao je u invalidsku penziju zbog posledica tuberkuloze. Proglašen je invalidom sa 60, a kasnije sa 80 odsto telesnog oštećenja, ali to nije bio kraj njegovim mukama. Golgota se nastavila kada je 2007. zbog toga što se loše osećao i želeo je da uradi niz medicinskih pregleda.

Dok je boravio u Urban-Krankenhaus bolnici, iznenada mu je pozlilo i pao je u nesvest i tom prilikom mu je prsla nadlaktica. Hitno je operisan i ugrađen mu je šraf koji je trebalo da pomogne da kost zaraste, ali pošto mu je ruka otekla, operisan je ponovo da bi šraf bio zamenjen manjim.

Posle ove operacije otpušten je iz bolnice, ali stanje sa rukom je bilo sve lošije. Treća operacija je usledila neposredno iza toga, a kost je morala da bude skraćena, a četvrti put je potpuno otklonjena. Desna ruka mu od tada neprirodno visi i njome ne može ništa da uradi.

- Povredio sam i kuk, ali nisam mogao da budem operisan, jer mi krvna slika nije bila u redu - kaže Mile.

Spolja gladac, unutra jadac: Dom za negu starih i bolesnih u kvartu Vitenau

Uz to, utvrđeno je da mu jedan srčani zalistak ne funkcioniše. Nostalgija ga je vukla u Beograd, gde je odrastao, pa je tamo i otišao 2008. godine, ali se zbog bolova u grudima i nozi vratio na lečenje u Nemačku.

Po povratku doživljava novu seriju životnih pehova, među kojima je i pokušaj samoubistva. Dok je ležao u bolnici u Berlinu, predloženo mu je da dobije staratelja, jer kao invalid mnoge stvari nije mogao da obavi. Mile je to odbio. Zatim je počeo da odbija da uzima lekove jer nije znao čemu služe. Bojkotovao je svaku medicinsku pomoć jer nije verovao ljudima oko sebe.

- Pre oko dve i po godine bolnica je obavestila sud o tome i prisilno mi je dodeljen staratelj - kaže Mile.

Policijski je sproveden u dom za negu, u kojem se nalazi od marta 2014. godine. Više od godinu dana je bio smešten na "zatvorenom odeljenju", drugim rečima, podvrgnut prisilnom lečenju. Zatim je prebačen u "regularan" deo ustanove.

Drugo lice Nemačke

Za vreme skoro dvosatne posete starcu, koji se poslednjim vapajem obratio "Vestima" da mu neko pomogne, Mile je pokazao da i u užasnim mukama i bolovima ima bistru glavu i misli.
- Imamo priliku da vidimo drugo lice Nemačke i to kakva je njihova pravna država - veli naš sagovornik.

Lekar ga je samo na par minuta posetio pre više od tri nedelje. Osoblje u domu navodi kako Mile odbija svaku njihovu pomoć, kako ne dozvoljava da mu se previju rane, da se okupa ili da prošeta. Kažu da je suicidan i da odbija operaciju srčanog zaliska. Na sve to se Mile samo bolno i u grču osmehnuo, tvrdeći da to nije istina i da, kada pozove negovatelja, prođe dva ili tri sata pre nego što se neko uopšte pojavi.

U toaletu su, kaže, nabacane kese sa đubretom i šire smrad, pa bi svaki put kad uđe mogao da se onesvesti. Ne pamti kada su ga poslednji put okupali. U to nije bilo potrebno da se uveravamo, jer u sobi vladaju uslovi nedostojni ljudskog bića. Čak i da je tačno da Mile odbija pomoć, njegova nemoć, jad i bolovi nikoga ne bi smeli da ostave ravnodušnim.

U to se lično uverio i dopisnik "Vesti", kada je na njegov zahtev da mu odmah neko očisti i previje rane, bespomoćni starac počeo da urla od bolova. Negovatelji su opet na naše insistiranje doneli drugu invalidsku stolicu, mnogo udobniju od njegove, u koju su ga jedva podigli jer je zapomagao i plakao. Dok smo razgovarali u holu, osoblje doma je donekle očistilo sobu, ali smrad je ostao. Mile kaže da mu nekad ne donesu ni hranu, a i ono što donesu ne može da jede, jer nema gornju vilicu.

Posle skoro dva sata, molimo osoblje da ga ostave u invalidskim kolicima da prenoći, jer je i to mnogo udobnije od kreveta u kojem ne može da spava. Negovatelji, vidno iznenađeni i uzvrpoljeni zbog neočekivane posete starcu i prizora koji smo zatekli, kažu da može da ostane do ujutru u njoj, ali da kolica pripadaju drugom stanaru. Na pitanje zašto Mile nema ista kolica, jedan negovatelj odgovara da to mora doktor da odredi.

Mile na rastanku plače i kaže da smo mu spasli život, inače bi sebi nožem prekratio muke. Ovaj dijasporac, koga je život udarao sa svih strana, ostavljen je da umre tu gde jeste, a to će se vrlo brzo i desiti ako mu neko hitno ne pomogne.