Život u lavirintu bezdušnosti
Blagoje Savić, srpski pesnik na Kosovu i Metohiji, ovogodišnji je dobitnik najznačajnije zavičajne književne nagrade pod nazivom Povelja Sveti knez Lazar za životno delo. Umetnik, koji kao izbeglo lice živi u Vranju, bio je zatečen nagradom. Savić, inače, radi u jednoj srednjoj školi na Kosovu i Metohiji, u Gornjem Kušću kod Gnjilana.
- Iskreno, očekivao sam Gračaničku povelju jer sam je odavno zaslužio. To znaju svi kosovski pesnici, ali ćute. Nisam je dobio zato što sam kao pesnik (jedini) odbio nagradu Kondir Kosovke devojke na Vidovdanskom pesničkom pričešću, a i dalje me vode kao dobitnika za dve nagrade: Kondir Kosovke devojke i Gračaničke povelje. Ističem da nisam primio nijednu, obmanuli su moje čitaoce i pisali u monografiji "Vidovdansko pesničko pričešće" - da sam dobitnik oba priznanja. Laž, spletkarenje i stalni teror udruženih pesnika posramljuje pravo i vredno stvaralaštvo istinskih pisaca - kaže 64-godišnji pesnik za "Vesti".
Smatra da na Kosovu i Metohiji, nažalost, ima mnogo umišljenih intelektualaca.
- Svaka normalna reč o KiM sada je zbog takvih zatrovana i neistinita. A to su, u stvari, bukači, gde običan život u njihovoj poeziji postaje samo pozadinska buka. Niko se više i ne bori za neko veće umetničko ostvarenje. Na Kosovu ostaju, dok novčano pune svoje džepove, a o umetnosti ni reči, jer su svakodnevno u mislima izvan Kosova. Ovih poslednjih godina priča o Kosmetu polako se zatvara. Iako ima dosta vrednih stvaralaca na KiM o njima se i dalje prećutno govori, a retko piše. Možda nekome ova kosovska poezija smeta, jer ona ima kopču sa srednjovekovnom poezijom, iz koje su proistekli prvi znaci pesničke misli ("Slovo o mukama", "Slovo kosovskih boraca", "Slovoljublje", "Pohvala knezu Lazaru"), pa do današnjeg perioda, gde se pojavio veliki broj značajnih savremenih pesnika. Opšte je poznato da sve civilizacijske tekovine opstaju na korenima i dostignućima svoje kulture. I ako želimo da jednu civilizaciju srušimo, najpre rušimo njenu kulturu.
Na pitanje da li umetnici imaju odgovornost za svoje delanje u današnjem svetu, Savić odgovara:
- Da. Svet je još uvek haotičan, bezdušan. Niko nikome ne veruje. Nastao je jedan lavirint bezdušnosti koji preti ljudima. Svaki umetnik ima veliku odgovornost između istine i laži. Solženjicin je, prilikom dodele Nobelove nagrade u Stokholmu, to i rekao: "Obaveza običnog čoveka je da ne učestvuje u lažima, zadatak umetnika je još veći - da tu laž porazi."
Koliko jedno siromašno društvo može da utiče na svest pojedinca, a naročito na pisca i njegov razvoj?
- Mi smo malo i siromašno društvo. Ratovi su nas razorili. Rat nam više nije potreban! Potrebni su nam pamet i mudrost. Nema stvarnog napretka u društvu, ukoliko se u tom istom ne ispoštuje i vrednost i pravo mesto koje zaslužuje pisac. Piscu se nikako ne daje prostor da svojim radom utiče na kulturno uzdizanje svoga naroda, a time i ekonomskog. Koliko je ekonomija zavisna od kulture, znaju sva bogata društva i zato je toliko i neguju. Nažalost, kod nas se to i ne primećuje iz neznanja, ili iz neke zle namere. Pitanje je koje treba da postavimo sami sebi svakodnevno dok ne rešimo ovaj opšti, rekao bih nacionalni interes. Takođe, trebamo uvek napraviti razliku između pravih pisaca i samoprozvanih.
Jedan je Bora
Koliko Bora Stanković vredi za pisce iz ovih krajeva?
- Treba uvek raditi u korist pisca Borisava Stankovića, kao uzornog velikana koga treba uvek i iznova iščitavati, a njegovo delo obogaćivati onim što pruža naša savremenost, kao jedinom piscu koji je imao izraziti vrednosni predznak srpske moderne književnosti. Stiče se utisak da mi iz dana u dan, iz godine u godinu, uznemiravamo Borin duh. Zna se, Bora je jedan. Vreme će dokazati koliko smo bili licemerni i nepravedni prema njemu kao piscu. Mnogi iz Vranja umru i ne pročitaju nijedno njegovo delo. Zar to nije sramno?
