Od četničkog sina do Titovog sleta
Na samoj granici užičke i požeške opštine nalazi se selo Gorjani čija polja preseca Đetinja. U to pitomo mesto, početkom 19. veka doselila se porodica Bosiljčić.
Nadaleko poznati domaćini bavili su se zemljoradnjom i bili među najimućnijima u tom kraju. U njoj se rodio Milan Bosiljčić Beli (84), živa legenda našeg folklora, solista i koreograf, koji se proslavio i kao glumac u tzv. istočnom bloku u istorijskim, akcionim i vestern filmovima, a u nekadašnjoj Jugoslaviji i dijaspori i kao organizator i reditelj Titovog sleta i drugih masovnih priredbi.
Kao igrač tri puta je obišao planetu, a divile su mu se i slavne ličnosti, državnici, plemići... Proslavio je "Krsmanac", koji je sa tačkama u kojima je on bio solista osvojio zlatne medalje u Moskvi i u Beču na svetskim festivalima. Bio je jedan od retkih plavokosih solista i jedini kojem je bilo oprošteno kada je na nastupima nosio bradu, jer je jednostavno bio nezamenljiv. Koreografski je postavio niz igara u mnogim ansamblima u zemlji i inostranstvu. Snimio je više od 80 filmova i bio jedan od osnivača Udruženja filmskih glumaca Jugoslavije u Puli (1964). Dobitnik je brojnih priznanja, a pored ostalih i Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Iako u poodmaklim godinama, živahan, besprekornog pamćenja, ovaj svetski čovek koji govori italijanski, francuski i nemački jezik, otkrio je segmente svog neverovatnog životnog puta koji je ravan holivudskoj priči...
Konfiskacija imovine
- Naš najčuveniji Bosiljčić je moj deda Milan, koga su svi zvali Ćiro. Sa suprugom Cvetom 18 godina je čekao decu i na kraju su dobili mog oca, sina jedinca Miliju. Deda je poginuo u borbama na Ceru. Kao imućan domaćin, moj otac je otišao da služi u elitnu kraljevu konjicu. Politika ga nije zanimala, pa kada je izbio Drugi svetski rat, odbio je da se priključi bilo kojoj strani. Na kraju su ga mobilisali četnici. Poginuo je 1943. dok je služio u otadžbinskoj vojsci. Baba je rekla mojoj majci da kako zna i ume mora da nađe Miliju živog ili mrtvog. Ona je nekako uspela da sazna gde su stratišta i otkopavala je mrtve kako bi našla muža. Potom joj je javljeno da je nađen na groblju u Ivanjici. Donela je telo i sahranila ga. Priča o mom ocu i istini o njegovoj pogibiji je podugačka. Kada su se Nemci povlačili 1944, spalili su nam kuću i imanje. Nova vlast nam je konfiskovala imovinu, a mog oca proglasila za narodnog neprijatelja. Rehabilitovan je nakon 62 godine.
- Na tom zgarištu moji mlađi brat i sestra i ja, ostali smo sa majkom Radmilom - Bašom. Dogovorili smo se da u kući ostane jedna muška glava. Moj brat Dragan je rekao da ne želi da mrdne iz kuće i tako sam ja upisao Srednju poljoprivrednu školu u Valjevu. Živeo sam u internatu i bio aktivan u sportskim takmičenjima. Izabran sam 1948. da učestvujem na Svesokolskom saboru u Pragu. Pripreme smo imali u Ljubljani i za oko mi je zapala jedinica koja je imala trenerke na kojima je pisalo DIF. Još kada sam video kako rade vežbe, zarekao sam se da ću kad-tad da upišem Državni institut za fiskulturu (DIF). Ali, to nije bilo lako, jer je u to vreme bila planska raspodela kadrova, pa me je nakon mature Ministarstvo poljoprivrede poslalo na Kosovo i Metohiju. Prvo sam bio u Lipljanu u Oblasnoj svinjarskoj farmi, pa sam premešten u sreski odbor Suva Reka gde sam učestvovao u podizanju vinograda u Landovici, pa sam bio u direkciji u Prizrenu. Tu sam dobio poziv za vojsku i regrutovan sam u Školu rezervnih oficira - artiljerija, minobacači 120 mm. Mojoj sreći nije bilo kraja jer su me poslali da služim u Užičku Požegu, maltene kod kuće. Dobio sam čin kapetana prve klase u rezervi.
Biciklom kroz Grčku
- Tokom jednog odsustva, uputio sam se u Beograd sa ciljem da upišem DIF. Položio sam prijemni. Bio sam omladinski prvak Jugoslavije u desetoboju, a moja omiljena disciplina je bila trka na 1.500 metara. Živeo sam u studentskom domu gde sam dobio nadimak Beli, zbog plave kose. Zanimljivo je da sam sa fakultetom prvi put otputovao u Grčku, zemlju za koju sam se kasnije mnogo vezao. Naš profesor Nikola Kurelić poveo nas je 1953. u avanturu na biciklima, i to onim kontrašima. Vrteli smo pedale od Beograda do Soluna, pa do Atine, prešli smo Korintski kanal i došli na Peloponez do srca fizičke kulture - Nemeje, Mikene, Patrasa, Olimpije. Sve smo videli i opipali svojim rukama. Onda smo brodom prešli na Delfe i došli do Olimpa, gde smo kao pobednici zaboli našu zastavu. U Beograd smo se vratili vozom.
- Moji roditelji su bili poznati po igri, na vašarima su ih znali kao kolovođe. I ja sam uvek voleo da igram i tako sam se učlanio u KUD "Branko Krsmanović", u vreme kada je došao čuveni Branko Marković, koji je na mojoj generaciji igrača postavio koreografije koje se i danas igraju. On je od mene stvorio solistu. Sa "Krsmancem" sam prvi put krenuo na put oko sveta 1963, kada nas je Tito poslao kao poklon Sukarnu u Indoneziju, gde se održavala Olimpijada azijskih zemalja. Tamo smo bili tri meseca kada je u našu ambasadu stigao telegram da produžimo na Tajland, pa u Hongkong. Nastavili smo put u Japan gde smo ostali dva meseca i nastupali u čuvenom Mikado šouu gde je gostovao i Mulen ruž. Nadali smo se povratku kući, ali morali smo dalje, do Havaja, pa u SAD. Nakon toga sledila su gostovanja u Meksiku, Nikaragvi, Gvatemali, San Salvadoru, Kostariki, Panami, Kolumbiji, Venecueli, Barbadosu, pa smo išli na Tenerife i Madeiru. Nakon osam meseci i 184 koncerta, u 18 zemalja na četiri kontinenta, vratili smo se brodom Surijento preko Španije i Italije. Postigli smo uspeh za Ginisa.
Gost u Berlinu
- Još kao student oprobao sam se kao maneken i kao glumac. Poznati italijanski reditelj Alberto Latuada tražio je 1957. kod nas glumce za film "Stepa" i angažovao je one najbolje - Pavla Vuisića, Ljubu Tadića, Stoleta Aranđelovića, Milana Srdoča, Petre Prlička, Jovana Janićijevića Janaćka, poznatijeg kao Burduša. Ali, nije mogao da nađe glumca koji bi bio spona sa glavnim junakom. Tako sam ja dobio ulogu. Čudo je bilo to što je za svetsku premijeru filma na Berlinskom festivalu Latuada pozvao samo Burduša i mene. A onda je napravio svečanu premijeru u Italiji, u Rimskoj operi i zbog mene pozvao "Krsmanac", koji je odigrao koncert pre projekcije, a ja sam nastupio kao solista. Kada sam se poklonio nakon filma, doživeo sam ovacije. Tada me je Latuada pozvao da dođem u poznatu filmsku školu Činečita, gde je predavao kao profesor. Školu sam završio u roku.
- Snimao sam u Italiji, Francuskoj, Rusiji, Americi, Engleskoj, kod nas, koprodukcije pod okriljem Avala filma, ali najduže sam radio za DEFA film iz Berlina, 16 godina. Kao glumac bio sam poznat pod imenom Milan Beli. Na filmu sam primenio sve što sam do tada znao. U vojsci sam prošao obuku jahanja i savladao voltežovanje, padanje sa konja, pa mi kaskader nije bio potreban. Na DIF-u sam naučio da boksujem, mačujem, borilačke veštine, sve mi je to bilo potrebno za film. A iskustvo sa folklora u koreografiji donelo mi je dodatni posao na filmu, a to je da osmišljavam filmske scene.
Naterao Mariju Kalas da zapeva
- Godine 1964. bio sam sa "Špancem" kao umetnički rukovodilac na festivalu na Lefkasu. Organizatori su se unervozili. Rekli su nam da će koncertu prisustvovati slavna Marija Kalas i Aristotel Onazis, koji su iznenada doplovili brodom Kristina. Pošto smo mi nastupali, preuzeo sam odgovornost i umesto mladog igrača zaigrao "Makedonsko oro". Bio sam u punoj igračkoj snazi. Leteo sam. Nastalo je oduševljenje, a na kraju koncerta, dok su i drugi ansambli nastupili, a ja se presvukao, desilo se nešto nezaboravno. Marija Kalas se spontano popela na binu da mi čestita. Ne znam šta mi bi, uzeo sam mikrofon i rekao na italijanskom: "Marija, canta!" A narod je počeo to da skandira sve jače i jače. Ona se zbunila, pogledala oko sebe i rekla da nema klavirsku pratnju. I kao na filmu, iz obližnjeg kafića, ljudi su na ramenima doneli neki mali pijanino na binu, odnekuda se iz publike pojavio neki student muzike i seo da svira. Marija Kalas, koja nikada nije nastupala van scene, više nije imala kud i zapevala je prvi put svom narodu. A meni je to bio poslednji put da sam igrao na sceni i tada sam se oprostio od igračke karijere.
- Svoje znanje profesora fizičke kulture iskoristio sam za organizovanje masovnih priredbi. Radio sam velike spektakle od sletova za Dan mladosti, gde je učestvovalo nekoliko hiljada omladinaca, vojnika, dece. Organizovao sam proslave Dana ustanka, raznih jubileja, svetkovine poput Vukovog sabora. Jedan od tih događaja je bio na Kadinjači, kada je Tito poslednji put viđen živ. Nisu me zvali što pripadam nekome, nego zato što umem to da radim. Zanimljivo je da su baš mene kao stručnjaka poslali u Frankfurt na Majni da sa našim klubovima na Vald stadionu napravim slet po ugledu na Beograd. Bilo je to 1981, a učestvovalo je oko 1.000 folkloraša iz skoro 40 klubova iz Frankfurta i okoline. Potom su me pozvali i u Manhajm i Bidelfid da uradim isto.
Festival na Lefkosu
- Sa folklorom sam doživeo divne momente. Kada sam iz "Krsmanca" prešao u KUD "Žikica Jovanović Španac" kao umetnički rukovodilac, često smo putovali na Atinski karneval. Tamo sam se sprijateljio sa Antoniom Zavalekisom, koji mi je rekao da želi da osnuje festival u svom rodnom mestu - Lefkadi i da bi voleo da mu pomognem. Aktivno sam se uključio i prve godine, 1962, učestvovali su samo grčki ansambli i "Španac". Vremenom je ovaj festival postao jedan od najpoznatijih svetskih smotri folklora. Bio sam počasni gost na proslavi 50 godina od osnivanja. Volim Grke i kada su dolazili na studije u Beograd primao sam ih da žive kod mene. Jedan od tih studenata je oženio moju sestričinu Anu, žive u Atini i imaju dve ćerke.
- Imao sam sreće da upoznam moju suprugu Veru i sa njom osnujem porodicu. Imamo dobru i vrednu decu, Saru (27), koja je završila DIF, i Milana (33), koji je glumac, a sa kolegom i bliskim rođakom Ivanom Bosiljčićem više su proslavili naše prezime nego ja. Deca idu svojim putem, a ja sumiram svoj život. Ostaće mi tuga dok sam živ što je Titova vlast konfiskovala naše imanje samo zato što mi je otac poginuo u četnicima, iako se borio protiv Nemaca. Ta naša istorijska situacija mi nikada neće biti jasna. Podneli smo zahtev za restituciju, jer je reč o velikom imanju. Deo je u selu Visibabe, a deo u rodnom Gorjanu. Voleo bih da doživim da se ta nepravda ispravi.
Opklada na Kubi
- Kada na sceni uspete da izrazite sve ono što nosite u sebi, svoj talenat, izražajnost, emociju, aplauz koji dobijete kao nagradu daje dodatnu energiju, adrenalin još više proradi i zaboravite se. Tako sam se jednom na Kubi, gde sam bio tri puta sa folklorom i imao prilike da upoznam Fidela Kastra, opkladio da ću imati tri bisa na svoju solo tačku. Na drugi bis aplauz je bio tako frenetičan da me je to ponelo i skočio sam sa bine u publiku između redova. Leteo sam tri metra, a publika je poskočila na noge i tražila treći bis.
