Neznani grob tamo daleko

Kultna srpska pesma "Tamo daleko" navršiće iduće godine ceo jedan vek postojanja, a do danas se ne zna na kom groblju u Parizu je sahranjen njen autor- kompozitor Đorđe Marinković (Georges Marinkovitch).

clavnim-precima.srb

Tamo daleko je bila himna posvećena ratnicima koji su prešli Albaniju

On je rodom iz sela Korbovo kod Kladova, u istočnoj Srbiji. Živeo je u Francuskoj od 1920. do smrti 1977. Imao je francusko državljanstvo. Među savremenicima je bio poznat i pod umetničkim pseudonimom Žorž Mariel (Georges Mariel) .

"Tamo daleko" se danas smatra nezvaničnom himnom srpske dijaspore, iako je Marinković ovu nostalgičnu elegiju komponovao i stihove napisao 1916, dok je tokom Prvog svetskog rata boravio na Krfu sa srpskim junacima, koji su se u Grčkoj oporavljali za potonji proboj Solunskog fronta. Pesma je još tada postala hit među srpskom vojskom. Pevajući je u tuđini, ratnici su dodavali nove reči vezujući "Tamo daleko" i za sopstveni zavičaj. Tako da sadašnja pesma, osim Marinkovićeve autentične kompozicije, samo delimično podseća na prvobitnu verziju njegovih stihova. O značaju "Tamo daleko" za srpski narod, govori i činjenica da je u Americi Nikola Tesla na večni počinak ispraćen ovom pesmom.

- Pamtim da nam je deda Đorđe, prilikom svog trećeg i poslednjeg dolaska u Srbiju 1971, pevao "Tamo daleko". I da je pesmu počinjao rečima: "Tamo daleko, daleko kraj Dunava tamo je selo moje, tamo je ljubav moja. Tamo daleko, daleko od mora tamo je Korbovo moje, tamo je Srbija" - otkriva za "Vesti" Korbovljanka Ruža Popović, rođena Marinković.

Francuski kompozitor Đorđe Marinković je Ružin deda-stric. Njen otac Miodrag bio mu je bratanac, jer Đorđe je imao dva brata - Milana i Dragutina. Ruža je Dragutinova unuka i ostala je na porodičnom imanju. Njen sin Slađan Popović je vrstan harmonikaš, od pradede Đorđa nasledio je muzički gen, ali je kao i mnogi iz Srbije, otišao u pečalbu, te sa suprugom Milenom i dvoje dece živi u Beču.

- Sećam se da je deda Đorđe mnogo voleo paradajz supu i starinska domaća jela. U našoj kući se, kad je dolazio, po njegovoj želji spremala hrana. Pamtim i da je tokom boravka u Korbovu, te 1971. godine, on pred svojom trećom ženom Terezom i svima nama u kući, izričito rekao da želi da bude sahranjen na korbovskom groblju, pored roditelja i braće. Ali, kad je šest godina kasnije umro, Tereza nas je obavestila da je pokopan u Parizu. I prekinula svaki kontakt. Uzalud je moj otac pisao i telefonirao, u želji da sazna na kom pariskom groblju je večna kuća njegovog strica. Đorđe se tri puta ženio Francuskinjama, ali svog potomstva nije imao. Moj otac je bio lađar, putovao je mnogo, pa je mislio, ako stigne do Pariza, da ode na stričev grob i kao najbliži srodnik upali mu sveću za pokoj duše - veli Ruža.

Đorđe je rođen 19. septembra 1891. u Korbovu, od oca Jona, zemljoradnika i majke Flore, kao drugo dete u vlaško-srpskoj familiji Marinković. Kršten je u korbovskom pravoslavnom hramu 29. septembra 1891.

A, kako je Marinković dospeo u francusku prestonicu? Ćerka Đorđevog bratanca ističe da je stigao zahvaljujući kralju Petru Prvom Karađorđeviću.

- Đorđe je, pričalo se u porodici, odmalena bio talentovan za muziku i obožavao je citru. I dok je onako samouk svirao na obali Dunava, njegovim muziciranjem bili su oduševljeni neki bogati Beograđani koji su Dunavom krstarili. Oni su mu obezbedili da nastavi školovanje u Beogradu i da stupi u Orkestar garde kralja Petra, gde je, pored citre svirao i druge žičane instrumente, te bubanj i flautu. Kad je počeo Prvi svetski rat, Đorđe je sa srpskom vojskom u povlačenju ka Grčkoj prošao golgotu kroz Albaniju. U albanskim gudirama zahvaljujući muziciranju, citra mu je spasla život. Ali, ne samo njemu već i kralju Petru. Đorđe je načuo da neki Arnauti spremaju likvidaciju srpskog kralja i o tome obavestio pretpostavljene oficire. Ubrzo se ispostavilo da je dobro razumeo pretnje iako nije znao albanski jezik. I posle rata kralj ga je, u znak zahvalnosti što mu je spasio život, poslao na studije muzike. U Pariz je došao 1920. Tamo je i umro.

Autorska prava za pesmu "Tamo daleko" zaštitio je 1922. u Francuskoj, i u sertifikatu koji je tad dobio navedeno je da je autorstvo, pod imenom Đorđa Marinkovića, zaštićeno za sve zemlje sveta - priča sagovornica "Vesti".

Marinković je u Parizu, zaključuje ona, kao kompozitor i muzičar, instrumentalista na citri, publikovao mnogo popularnih kompozicija, od kojih je dobar deo stvoren na osnovu njegovih impresija iz rodnog kraja i izgnanstva na Krfu. Marinkovićeva citra postala je i zaštitni znak antologijskog filma "Treći čovek" Kerola Rida, ekranizovanog prema romanu Grahama Grina.