Srbija od Tokija do Rija!
Neskriveno zadovoljstvo se jasno uočava iz svake reči Dragana Šibalića (37), a on i nema razloga da razmišlja drugačije. Iza njega je više od pola godine velike avanture, a oko njega dobro poznata lica, kojih se zaželeo tokom putovanja do Japana. I nikako ne uspeva da se ispriča sa svima. Iako je svoj poduhvat detaljno ispratio na stranici na Fejsbuku, nisu izostali brojni pozivi onih koji su želeli da im još jednom, uz "po koju" čašicu, kafu, sok ili nešto četvrto, lično ispriča detalje. A, Dragan je samo radio ono što najviše voli. Tačnije, povezao je ljubav prema biciklizmu, putovanjima i Partizanu u jedinstveni doživljaj dug 222 dana i 14.000 kilometara, nešto što će zauvek pamtiti.
U avanturu "Srbija do Tokija" krenuo je biciklom iz Kraljeva na Uskrs, 12. aprila. I nije mu to bilo prvi put. Imao je slične poduhvate i ranije. U jesen 2012. išao je iz Beograda do Milana, kako bi bodrio crno-bele fudbalere protiv Intera u Ligi Evrope, a potom je pružao podršku i košarkašima. U prvoj polovini 2014. godine, tokom 55 dana, prešao je 7.500 kilometara i bio sa njima u Moskvi, Krasnodaru i Istanbulu. Takođe, nije propustio da bodri "orlove" na Svetskom prvenstvu u Španiji u leto 2014, a put od Kraljeva do Granade je prešao za 37 dana.
Ipak, prošlog proleća se odvažio da savlada najdalju i najtežu destinaciju, a neizbežni rekviziti su i tada ostale zastave rodnog grada, Srbije, kao i omiljenog kluba - Partizana.
Partizan u srcu
Jedan od ciljeva Draganovog putovanja je bio pokušaj da zainteresuje Japance da pomognu KK Partizan, u kojem je, inače, došlo do velikih promena tokom njegovog boravka van Srbije. On je pismo podrške predao u glavnom predstavništvu kompanije Daikin.
- Japanci su veoma kulturni i ništa neće da bace, za razliku od Srbije gde, kada se nešto predloži, možda se i ne pročita. Primili su me bez ikakvih problema, uzeli su pismo sa osmehom, saslušali i sada ništa više nije do mene.
Kako kaže, u klubu nema reakcije, niti interesovanja za ovaj njegov poduhvat.
- To je moj način da pomognem i činiću slično i dalje. Ja bez Partizana nisam mogao ni tokom ovog dugog putovanja. Sa navijačima sam bio u kontaktu i pratio rezultate i vesti.
Jeo svilene bube
Na tom putu je doživeo mnoge lepote i surovosti prirode i ljudske naravi. Pre dolaska u Japan, a posle izlaska iz Srbije, prošao je kroz Rumuniju, Mađarsku, Ukrajinu, Belorusiju, Rusiju, Kazahstan, Mongoliju, Kinu i Južnu Koreju. Video je gradove kao što su Ljvov, Minsk, Moskva, Kazanj, Samara, Orenburg, Astana, Pavlodar, Novosibirsk, Hovd, Ulan Bator, Peking, Dalijen, Seul, Busan i drugi.
- Najgostoljubiviji ljudi su u Kazahstanu. Pozdravljali su me, stajali kolima, davali mi hranu i novac čak iako mi nije bilo potrebno, a kod nekih sam i prespavao. Uvek su nasmejani i željni da pomognu. Neverovatni su. I ne samo oni. Tokom puta sam upoznao mnogo dobrih ljudi iz raznih delova sveta, među njima i druge bicikliste. Mnogi su mi pomogli na različite načine. Nisu bile važne kulturne razlike, česte jezičke barijere, ni religija. Ne mogu da zaboravim nijednog od njih - započeo je priču Dragan.
On i dalje sabira utiske.
- Sada mi deluje nestvarno sve to što sam doživeo. Potrebno je vreme da se slegnu utisci. Izborio sam se sa nepreglednom i vetrovitom kazahstanskom stepom, sibirskim komarcima, prošao kroz strašnu i surovu pustinju centralne Mongolije, izašao na kraj čak i sa Gobi pustinjom. Nisam dao da me zaustave planinski prevoji i venci Karpata, Altajskih, kineskih i korejskih planina. Plovio sam Žutim morem od Kine do Koreje i Japanskim morem od Koreje do Japana i uživao u lepotama korejskog ostrva Čedžu. Držao sam srpsku zastavu na Kineskom zidu, šetao Zabranjenim gradom, posetio spomenik Džingis kana, pecao na mongolskim jezerima, jeo svilene bube i živo meso u Kini. Ne mogu svega u trenutku ni da se setim.
Osvojen i Fudži
Šibalić je tokom ove avanture prelazio kilometre, ali i osvajao planinske vrhove.
- Osvojio sam najviši vrh Japana Fudži, koji je na 3.776 metara nadmorske visine, zatim najviši vrh Južne Koreje Halasan - 1.950 metara, kao i Kupolu na Altajskim planinama - 3.600 metara. Na ledniku Aktru sam se popeo na nekih 4.000 metara kada je mene i jednog ruskog alpinistu uhvatilo snažno nevreme. Morali smo da se vratimo nazad. Tamo sam doživeo najteže trenutke.
Rakija za vodu
U pustinji je, ističe, spoznao neprocenjivi značaj vode.
- Anegdota vezana za vodu se dogodila u jednom selu u Kini, kada sam stao da je kupim. Sporazumevali smo se gestovima. Pokazao sam im praznu flašicu, a oni su me odveli do bunara u kojem su plivale i pijavice i žabe. Rešio sam da uzmem bocu od pet litara sa rafa, koja je bila skupa. Posle nekoliko kilometara sam shvatio da je to rakija, ali su prihvatili, srećom, razmenu u sledećem selu za pet litara vode. Inače, u dosta zemalja se dešavalo, naročito u Kini i Mongoliji, da strancima pokušaju da prodaju stvari po višestrukoj ceni, pošto nisu istaknute.
Bez obzira na probleme, naglašava da nijednog trenutka nije imao nameru da odustane.
- Spavao sam često u šatoru i borio se sa vetrom, kišom, peskom, suncem lošim putevima, u dva navrata i sa munjama i gromovima, kada sam prvi put osetio neki strah. Hvatala me je kriza kada je bilo loše vreme, kiša i mnogo hladno jer sam bio sam. Do Moskve je vozio sa mnom Ivan Đurić, dok je Nikola Prpić išao do Ukrajine. Posle toga sam bio sam. U kriznim trenucima sam se pitao zašto mi je sve to potrebno u životu umesto da sedim kod kuće, gde je toplo. Ipak, nijednog trenutka nisam poželeo da prekinem.
O bezbednosti bicikla nije brinuo.
- Nisam ga nigde zaključavao jer sam na biciklu imao preko 60 kilograma. Svaka čast onome ko pokuša to da ukrade. Inače, u Japanu i Koreji je stvarno bezbedno što se toga tiče. Tamo sam se najmanje plašio takve mogućnosti. Ko god nađe nešto što je izgubljeno predaje odmah u policiju.
Krađa u Mongoliji
Najveću neprijatnost je doživeo u Mongoliji.
- Čim sam ušao u tu zemlju, jedan momak me je pozvao u goste, da prespavam kod njega. Inače, baš žive u skromnim uslovima, nemaju struju, ni kupatilo. Ujutru, pošto sam otišao do poljskog toaleta, njegova majka i neka deca su izašla za mnom i krenula da mi odvraćaju pažnju, da se duže zadržim izvan kuće. Posumnjao sam da nešto nije u redu i, kada sam se vratio, video sam da je torbica okrenuta na suprotnu stranu. Međutim, nisam smeo ništa da kažem u tom trenutku, nisam znao šta bi sve moglo da se dogodi. Kada sam odmakao od kuće video sam da nedostaje 400 evra, 200 dolara i 50 franaka. U prvom sledećem gradu, udaljenom nekih 70 kilometara, otišao sam u policiju. Iako su prvo rekli da je teško dokazati krađu jer je nisam video svojim očima, istakao sam da je mala mogućnost da neko u Mongoliji ima švajcarske franke. Na osnovu toga i fotografija koje sam napravio locirali su i uhapsili tog momka - i vratili mi novac. Tek posle dva, tri dana sam primetio da mi nedostaje i nešto garderobe i drugi telefon, ali mi to više nije bilo toliko bitno.
Ta deonica puta, kroz Mongoliju, bila mu je najteža.
- Morao sam da kupujem hranu za po pet, šest dana jer sam tokom 2.500 kilometara kroz Mongoliju prošao kroz samo pet gradova i pet sela. Takođe, veća polovina puta je bila neasfaltirana.
Doček u Pekingu
U Pekingu je Dragan bio gost Aleksandra Stanojevića, nekadašnjeg trenera Partizana, a sada tamošnjeg drugoligaša.
- On nije samo veliki trener, nego i veliki čovek. Ispoštovao me je maksimalno tokom četiri dana boravka. Isto je učinio i Danko Lazović. Sa njima su tu bili i Goran Pandurović i Aleksandar Kristić. Sve sam ih upoznao u Pekingu. Bilo im je neverovatno to što je neko stigao biciklom iz Srbije do tog grada.
Na ovoj avanturi je Dragan sreo mnoge zemljake, a naglašava da ih nije bilo jedino u Koreji.
- Svuda nas ima, a i uglavnom su svugde čuli za Srbiju. Možda su najmanje znali u Kini i Koreji. Zahvalan sam im svima što su me podržali.
Očaran Japancima
Posle 185 dana, devet država i 12.562 kilometra, stigao je u Japan i pre Tokija upoznao više drugih gradova.
- Japanci su me fascinirali, pozitivni su i druželjubivi. Kod njih niko ne žuri kolima, svi normalno voze. A, kada se samo setim Kine, gde su mi svakodnevno probijali bubne opne zbog sirena... Naučio sam pedesetak reči pre dolaska. Nije mnogo, ali smo uspeli da se sporazumemo. Jedan stariji čovek mi je napunio kesu namirnicama i platio, a jedna žena je zatvorila prodavnicu u kojoj radi kako bih napunio telefon u njenoj kući, gde je imala odgovarajući punjač. Ugostila me je i mnogo sam joj zahvalan zbog toga.
Prvobitno je bilo predviđeno i da se vrati biciklom iz Japana u Srbiju, ali je promenio plan.
- Uželeo sam se moje zemlje. Bez obzira na sve što sam video, uvek kažem da je Srbija za mene najlepša na svetu.
Dragan već ima ideju šta će raditi sledećeg proleća i leta. Prethodno, pripremiće monografiju i dokumentarni film, pa će i na taj način obeležiti događaje od Kraljeva do Tokija.
- Sve zavisi od sponzora, ali želim da krenem u Južnu Ameriku početkom aprila i da to spojim sa Olimpijskim igrama u Riju de Žaneiru. Čak razmišljam o turi pod imenom "Srbija od Tokija do Rija", u kojoj bih krenuo sa istoka, pa preko naše zemlje stigao do Brazila 5. avgusta sledeće godine.
Pravoslavci u Nagoji
Među doživljajima u Japanu je i susret u Kjotu sa Dragoslavom Sašom Tatalovićem, koji je u toj zemlji već 20 godina i predsednik je društva srpsko-japanskog prijateljstva "Sveti Nikolaj Japanski". Takođe, prisustvovao je bazaru hrane koji se održava jednom godišnje u japanskoj pravoslavnoj crkvi u Nagoji, a na kojem učestvuju i ljudi iz Rusije, Ukrajine, Bugarske, Rumunije i drugih zemalja.
- Bio sam gost kod oca Georgija i mati Marije Matušima. Oni su boravili u Srbiji pre pet godina i nose mnoge lepe uspomene. Najviše im se svideo ajvar, pa ga sada i sami prave. Inače, u toj zemlji ima oko 60 pravoslavnih hramova i oko 10.000 japanskih pravoslavaca. Parohija u Nagoji je osnovana još 1880. godine, a crkva Bogojavljenje je završena 2010. godine, kada je osveštao episkop tokijski Danilo. Čest posetilac je i Dragan Stojković Piksi, koji je crkvi poklonio ikonu.