Loše vreme za srpski jezik na Kosovu: Kako je Petrović postao Petroviq
U junu 1999. godine, zajedno sa vojnim i policijskim snagama, sa Kosova je otišlo i oko 250.000 Srba, Crnogoraca, Roma, Goranaca i drugih, uglavnom onih kojima albanski nije maternji jezik.
Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (UN) 1244, Kosovo je definisano kao teritorija pod upravom Ujedinjenih nacija (UN). U smislu međunarodnog prava, jednostrano proglašena nezavisnost Kosova 2008.godine ne ukida takav status.
Dok Ustav Republike Srbije i dalje tretira Kosovo (i Metohiju) kao neotuđivi deo teritorije i južnu srpsku autonomnu pokrajinu, zemlje Zapadnog sveta, predvođene Sjedinjenim američkim državama, Velikom Britanijom, Nemačkom i drugima, priznale su nezavisno Kosovo, a do sada je to i formalno učinilo 108 zemalja, još nedovoljno da bi Kosovo dobilo stolicu u UN.
Kosovo je postalo deo važnih regionalnih i međunarodnih organizacija, od članstva u Olimpijskom komitetu do potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom (EU), mada nije prošao najnoviji diplomatski izazov administracije u Prištini da postane i članica Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu UNESCO, zahvaljujući podršci koju je Srbija imala od Rusije, Kine, Brazila i drugih zemalja koje nisu priznale Kosovo.
Na Kosovu se donose zakoni, uz manju ili veću podršku Međunarodne zajednice, uglavnom usaglašeni sa standardima EU. Jedan od takvih je i Zakon o upotrebi jezika, koji, u skladu sa Ustavom koji je nastao prostom inkorporacijom Sveobuhvatnog plana za Kosovo Martija Ahtisarija u najviši pravni akt, garantuje da su albanski i srpski službeni jezici na Kosovu, ali – nisu… U životu je sasvim drugačije nego na papiru.
Ako krenete na Kosovo, odmah, na administrativnom prelazu ili graničnom, kako ga neki zovu, videćete u kakvom je stanju srpski jezik. Jadnom i bednom. Natpisa na srpskom nema, a ono malo što ima i što nije premazano crnom bojom ili izgrebano - iskidano, nije baš razumljivo. Već svaka priča o ravnopravnosti jezika pada na samo stotinak metara od administrativnog prelaza ili granice (kako vam je volja).
Imena naseljenih mesta, ulica, nazivi institucija, lična dokumenta, sve ukazuje na to da je od srpskog ostalo samo “s”, a negde ni njega nema. Tako se Obilić zove Kastrioti ili Obiliq, Đeneral Janković postade Elez Han, Ministarstvo trgovine Ministarstvo tergovine, umesto Izvoda iz knjige rođenih, dobićete “ekstrakt rođenih”, kosovskim institucijama se ne upravlja, nego “menađira”, zajednice su sve ređe narodi i sve češće “komuniteti”.... Ako imate sreće, pisaće vam na ličnoj karti, na primer Petrović, a ako nemate ili niste proverili na vreme, bićete “od sad, pa nadalje i ubuduće” - Petroviq.
Kada odete do opštine ili neke druge institucije na centralnom ili lokalnom nivou, dočekaće vas “permanentni sekretar”, “egzekutivni direktor”, “savetnik predsedenika za finansije”, (dobro je da nije presednik, vidi se da tu ne rade Srbi), a ako imate političkih ili rodbinskih veza i lično “direktor za menadžiranje …”.
Ovaj nadri jezik, ni srpski, ni albanski, do skoro su koristili i neki srpski predstavnici u kosovskim institucijama. Sada više njih nema na javnoj sceni, ali je nakaza od jezika nastavila da se širi. Katastrofalni simultani prevodi u Skupštini Kosova svakom novom slušaocu, posle momentalnog šoka, bivaju smešni oko pet sekundi u proseku, strašni oko pola minute, da bi već posle toga ta glasovna poruka postala paradigma stvarnosti o životu Srba na Kosovu i tipičan primer izigravanja manjinskih i drugih ljudskih prava. Iz tih prevoda niko ništa ne može da razume, a najmanje poslanici u Skupštini Kosova koji ne znaju albanski jezik, a treba da glasaju za ili protiv nekih važnih zakona, od kojih zavisi život i njihove i sve dece na Kosovu (i na Metohiji).
Nikakvog srpskog, pa ni grešnog ili pogrešnog, više nema, nego što ima u Kabinetu predsednika (sada predsednice) Kosova.
Kada srpski novinari koji izveštavaju iz parlamenta i predsedničkih odaja protestuju, tražeći ne pravdu, nego elementarne uslove za rad, dobijaju odgovor kako se nema para za bolje ili ikakve prevodioce na srpskom.
Kada se i nađe neka para u budžetu, nema zainteresovanih, navodno. Skupština Kosova već tri puta raspisuje konkurs za lektora za srpski jezik, ali nažalost, nema raspoloženih kandidata. Možda zato što niko na srpskom nije čuo oglas. Zato nam tekstove i zakone lektorišu ljudi kojima srpski nije maternji ili samozvani lektori koji imaju agencije, ljudi rođeni u mešovitim brakovima ili se predstavljaju kao “nezavisni eksperti” za srpski jezik. Užas od prevoda, ali ljudi se trude, šta ćeš, mora se od nečeg živeti.
Svesni da ima signifikantnih problema sa jezikom, na Kosovu je osnovana institucija koja se zove “Kancelarija poverenika za jezike”. U toj kancelariji od šestoro zaqposlenih, dvoje je Srba i svi kontrolišu službene tekstove na srpskom, odnosno primenu zakona. Kao najjaču meru, mogu da opomenu instituciju ili funkcionera koji krši zakon o ravnopravnoj upotrebi srpskog.
Rezultat uspešnosti ne samo te kancelarije, nego čitavog sistema vladavine prava na Kosovu, vidi se ako pročitate zakone, dopise ili Ustav Kosova, u kome je koleginica Jelena Petković pronašla, verovali ili ne, više od četiri hiljade grešaka.
To, što još uvek u nekim mestima, kao što je Đakovica, ne smete glasno da pričate na srpskom, jer ste nacionalista i “otadžbinar”, kako kaže kosovska predsednica, nije više toliko neobično, ali to, što tekstove na srpskom ne razumete, a srpski vam je maternji jezik, to treba da zabrine sve nas, i političare, i novinare i nastavnike. Samo da podsetim da reč “otadžbinar”, verovatno znači rodoljub ili patriota, stvarno nisam sigurna, pitaću predsednicu, ako me bude razumela, s obzirom da nema službenog prevodioca.
Sa druge strane, nastavnici i učitelji, ali i profesori koje plaća Beograd, čak i oni koji predaju srpski jezik, uz dužno poštovanje prema izuzecima, nemaju mnogo vremena da se bave jezikom i da decu uče da srpski jezik ima sedam padeža. Njihove bake i deke znaju za četiri?!
“Sa dva smo živeli bolje”, reći će nabusiti ne jedan, na primer, sekretar ne jedne škole, ponosno u ne jednoj kafani.”I, šta nam fali?”.
Ništa, profesore, živi smo i zdravi, bogu hvala. Ako primam platu i od kosovkih i srpskih institucija, a radim u školi, nije mnogo važno da li sam “bila u Gračanicu”, a “idem u Gračinici”. Uostalom, deca imaju knjige, pa neka uče sami, gde su akcenti i šta su glasovne promene (“makni mi se tija promena”).
Imamo mi na Kosovu i radio stanice i nekoliko televizija, koje bi trebalo da pored informisanja i edukuju narod kako se priča srpski (sa manje ili više uspeha). Sa “sitne pare” i “velike ambicije”, mediji ipak funkcionišu, novinari se snalaze kako znaju i umeju, rizikuju ponekad život izlaskom na teren, ne toliko po zabačenim vrletima i gudurama Kosova, nego po gradovima. Novinare tuku u centru Prištine. Dovoljno je da neko iz mase kaže: “Ovaj je “škavel” (pogrdna reč za Srbina)” i stampedo je kreće.
Radeći posao novinara, ti ljudi često nemaju dovoljno vremena za jezičke nedoumice, pa hrabro kolege zovu na “koferenciju”, a iako su bili “na teren”, ne stignu blagovremeno da pošalju vest, jer nema struje ili ne radi internet, a nafta za agregat skupa - “kuku, ne pitaj” (čita se kako piše, odvojeno: ne pitaj, “je l tako ono Vuk rekaja?”).
Srpski jezik polako nestaje sa ovih prostora, onim standarnim se služi još po neko, a ćirilica je na Kosovu nepoželjna, komšije je gledaju se sa podozrenjem, a kod Srba je nepopularna, tj retko se koristi. Zahvaljujući kompjuterima i internet, srpska latinica je sa 30 spala na 25 slova, jer smo pojeli: ć, č, đ, š i ž, a i nas Srba sve je manje.
* Anđelka Ćup, autorka teksta, novinar je Medija centra u Čaglavici
