Pola sela na prodaju

U jednom od najlepših pejzaža Balkana, gde se oko odmara na valovima raskošne palete zelene, pročešljane na prevojima "srebrne i zlatne planine", široko se nebo zadenulo za mirne topole i breze poredane pašnjacima.

Tri godine čekaju kupca: Kuća Jovanovića u Izvoru

Tu gde uzdah kroz pluća Kosova smiruje, gde Kriva reka svojim čudnovatim tokom tiho deli selo na putu za Binač, tu bi na srce odjednom sletelo: "Lisnaj se goro zelena, doteči vodo studena, opadaj lišće sa grane, mori te pokri moje tragove..."

Deset zaselaka sela Izvor nalazi se zapadno od nekadašnje tvrđave Novo brdo, na obroncima planina Koznice, Bučja i Mandalaka. Nastanilo se početkom 13. veka oko jakog kraškog kladenca, po kome je i dobilo ime. Kao predgrađe srednjovekovnog grada koji je u XV veku imao 40.000 stanovnika, a pisalo se, i neiscrpan rudnik srebra.

Danas, na tom mestu, kome se prišiva epitet "zaostao u razvoju", Srbi su priznali poraz u bici sa nemaštinom. Ta borba traje već pola veka, pa su godinama od Izvora odlazili raznim putevima kako bi napunili stomak.

Najlepša jabukovača

Jedan od njih vodi od sela Bostane, gde je administrativni centar opštine. Sneni zraci sunca pokrivaju tek poneki krov koji se vidi sa glavnog puta, a na mnogima od njih stoji "kuća i imanje na prodaju".

Jovanovići su odmah ispod poruke dopisali i broj srpskog mobilnog operatera. U tom dometu, kako pričaju, ne svojim srcem, odavno žive. Srce su ostavili na studencu.

U dnu velikog dvorišta širio se dim. Tek izbliza se osetilo vrenje rakije. Od jabuke je, poručiše domaćini, prva liga. I odmah o proceduri.

- Prvo jabuke meljem mašinom koju sam sam napravio, a onda ih ubacimo u burence od 120 litara, mi to kažemo jedan kazan. Onda dodamo toplu vodu, šećer, pa odstoji minimum tri nedelje. Nakon toga može da se peče rakija. Prva bude meka, oko 30 stepeni, a onda prepečenica oko 22 gradi - kaže domaćin širokog osmeha i rumenih obraza.

- Ne, ne prodajemo - dodaje njegov mlađi brat. - To je samo mala količina, oko 150 litara. To je za lične potrebe, slave i kada dođu gosti - pojašnjava hitro.

(Foto: A. Čukić)

• 
• 
• 
• 
• 
• 

Dobrosava od 63 leta i njegovog sedam godina mlađeg brata Vlastimira, put je razdvojio u dva smera. Jednog je odveo u Jagodinu, drugog u Kruševac. Ali, trasu su dobro zapamtili. Stalno se vraćaju da obiđu oca i u jesen peku rakiju.

- Pravo da kažem, otišao sam posle bombardovanja, i sve sam mislio za kratko vreme idem. Ali sada, ćerka mi je u Beogradu, sin u Jagodini. I kada deca neće da se vrate da žive ovde, o čemu mi možemo da pričamo - poentirao je na prvu Dobrosav, penzioner, uvodeći nas u dvorište sa oglasne table. Nalazi se u mahali Tanki zebe, koja je dobila ime po zabranu u kome su nicale samo tanke dubice.

- Prodajem imanje već tri godine. Čekam kupca koji hoće da dođe ovde da živi. Nude mi novac za sada samo oni koji bi imanje da uzmu, a kuću da sruše. A, evo, moja gospođa da kaže - pozvao je suprugu Bilku.

- Nas dvoje smo 40 godina u braku. Kada smo se uzeli, njoj je bilo 17, a meni 21. Na ovom placu, evo ovde, smo ostavili našu mladost. Ni u snu nisam mislio da napustim Kosovo. Nas dvoje smo pekli ciglu po ciglu i gradili ovu kuću. Tako smo 15 godina dorađivali malo-pomalo, a onda je došlo vreme da moramo da odem. Eto, šta ja u stvari prodajem. Srce me boli, mi smo pola veka proveli ovde - zatužio se iskreno Dobrosav.

Život ispod crte

Imanje prodaje, pre svega, jer mu je penzija 20.000 dinara. Od toga ne može da se opstane, ponavljao je posedajući goste pod brezu pod kojom se decenijama u Jovanovića ispijala rakija. Na panju se služila i njegovom dedi i pradedi... Dobrosav je nudio i sok od koprive.

- Od toga zapravo živim. Od supruge sam naučio dosta o biljkama i danas pravim prirodan sok od koprive i to prodajem. Moram da radim još nešto, jer jednostavno - nemam.

Džabe zemlja kada nemaš zdravlje i uslova za život, sačekala je Bilka da prođe domaćinska zdravica, pa je istinu tresnula uz naredni gutljaj zelenog soka.

- Kada živiš, treba da živiš kao čovek, a ne kao životinja. Vratili smo se ovde 2004. godine, sedeli četiri godine, i ništa. Razbolela sam se i danas imam probleme sa pritiskom od svog stresa koji sam preživela. Nemaš posao, nemaš auto, a po hleb moraš kilometar i po da ideš. I svako te gleda kao da si došao na njegov prag, da nešto tražiš od njega. Čim te vidi, pita te kada se vraćaš. Možeš li misliti kako to izgleda? A ti si došao u svoju kuću, da vidiš kako je, da počistiš, pospremiš... I naša deca vole da dođu na ovaj čist vazduh, ali kako da živiš kada te ignorišu - nastavila je Bilka.

Evo, pokazala je na uzak put tik pored njihove tarabe.

- Sada prođe komšija, ni dobar dan, ni zdravo. Pa, ipak, kada bi bili uslovi, kada bih imala neku bilo kakvu mogućnost za posao, došla bih da živim - detaljno je objašnjavala domaćica.

U selu je, pričaju Jovanovići, ostalo ukupno deset kuća u kojima žive cele porodice, od toga tri njihove familije. Brojao je Dobrosav na prste.

- Evo, Ivkovići, njih pet, Kaja je neki dan otišao, prodao kuću - savio je palac.

Zamislio se oko dve kuće u kojima je samo po jedan član zbog posla, a u stvari porodice im žive negde drugde. I na kraju se podbočio.

- Ej, bre, srce me bre boli! Pogledaj ovu milinu, ovaj vazduh, ljudi su ovde dugovečni. Joj, samo kada bih mogao da izađem sa ovom penzijom na kraj.