Miris zimnice u sokaku
U brojnim srpskim kulturnim manifestacijama posvećenim kupusu, rakiji, paprici, pršuti našlo se mesta i za paradajz, pa Lukino Selo nadomak Zrenjanina već 11 godina svakog septembra organizuje Dane paradajza, koji privlače sve više ljudi.
Ove godine su stigli i pobratimi iz mađarskog grada Berekfurdo na čelu sa gradonačelnikom Janošem Molnar. Svake godine oni izaberu najukusniji paradajz, a ove godine ga je odgajila Magda Julijan iz Lukinog Sela. Najkvalitetniji kuvani paradajz stigao je iz bratskog gradića Berekfurdo iz Mađarske, a skuvao ga je Šandor Farkaš, dok je Dunja Balanji proizvela crvenu grdosiju težu od pola kilograma.
Kada je paradajz iz njene bašte stavljen na vagu, težio je tačno 600 grama. Meštani Lukinog Sela organizovani su u udruženje Belo jezero koje se se bavi i očuvanjem starih sorti paradajza. Paradajz je ove godine, zahvaljujući obilju sunca, dobro rodio i u Srbiji, i u Mađarskoj, i veoma je ukusan. Nažalost, u Lukinom Selu koje je tradicionalni i najveći proizvođač paradajza, iz godine u godinu sve manje se ljudi bavi njegovim uzgojem.
Volovsko srce
- Ove godine smo najviše gajili paradajz volovsko srce, koji je najviše tražena sorta na tržištu. Vrlo je osetljiv i malo rodi, ali je ukusan. Ovu sortu redovno uzgajamo i svake godine ostavljamo seme za narednu godinu.
- Mnogo meštana je napustilo Lukino Selo i sreću potražilo u inostranstvu. Lepo je što su oni sada došli iz Nemačke, Australije, Slovačke, obišli svoje rođake i družili se s nama... Ali, došli su samo kao gosti i ponovo se, kada se sve završilo, vratili nazad u svoje nove domove - pomalo sa setom je konstatovao Šandor Balanji iz udruženja Belo jezero, uz konstataciju da se paradajz sve više gaji u plastenicima jer je to sigurnija proizvodnja i da stari tradicionalni način uzgajanja polako, ali sigurno nestaje i izumire.
Nema tog mesta u celoj Vojvodini, pa naravno u Banatu, u kojem se ljudi masovno ne bave uzgajanjem paradajza, i to onih domaćih sorti.
- Pamtim vinogradski, domaći crveni, koji je nešto sitniji, ali izuzetnog ukusa i veoma sočan, zatim jabučar, pa patuljasti, koji je poprilično ličio na papriku, pa nekad na prvi pogled i nije moglo da se prepozna da li je paprika babura ili paradajz - kaže osamdesetogodišnja Milena Ugrinov iz Kikinde, koja u svojoj bašti svake godine gaji paradajz za potrebe svoje porodice.
- Kada je godina rodna i kada se paradajz redovno zaliva i kada nije suša, malo nam i pretekne pa poneki kilogram prodam u komšiluku. To naravno nije onaj hibridni paradajz, gde je seme ukršteno, nego onaj pravi domaći, crveni sočan i ukusan. To prave domaćice odmah prepoznaju i ne pitaju za cenu.
Kuvanje paradajza je tradicija Banata i obeležje vremena koje je prošlo.
- Žene su obično, nakon što oberu paradajz u svojim baštama, zajednički na velikom šporetu ili u bakraču kuvale veće količine paradajza i pripremale ga kao zimnicu. Ti dani kada se u sokaku kuvao paradajz bili su rajska zabava za decu, koja su se motala oko ogromnih šerpi sa ispasiranim paradajzom i jedva čekala da popiju čašu tek skuvanog crvenog i mirišljavog soka - priseća se Radovan Vlajkov iz sela Bašaid kod Kikinde.
