Večni mir za srpske heroje
Nakon 100 godina od početka Prvog svetskog rata kosti srpskih ratnika još uvek su razbacane širom zemlje, a mnogima se ni grob ne zna.
Kako bi vratili dug poginulim junacima, stanovnici Kadine Luke kod Ljiga, na obroncima Suvobora rešili su da podignu crkvu i spomen-kosturnicu na uspomenu izginulim vojnicima iz možda najveličanstvenije pobede Srba, čuvene Kolubarske bitke, koja se vodila na obroncima Suvobora i mesta Građenik, gde se kosturnica gradi.
Inicijator projekta Mladen Draškić iz Kadine Luke je uz pomoć tamošnjeg sveštenika Aleksandra Vasiljevića i podršku Eparhije Valjevske, organizovao meštane i ljude iz svih krajeva Srbije da pomognu u gradnji hrama kako bi posle jednog veka kosti srpskih vojnika napokon našle večni mir.
- Na 95 godina od početka Kolubarske bitke osvećeno je mesto gradnje, a na 100 godina od početka bitke, 2. novembra 2014. godine osvećeni su temelji. Nadamo se da će hram biti završen na vek od kraja Velikog rata 2018. godine. Ovako želimo da odamo dug našim precima, ratnicima i seljacima koji su ostavili kosti širom naše zemlje. Već decenijama ovde deca nalaze lobanje i kosti poginulih ratnika, kao mali su se igrali sa njima, a kada bi porasli stideli se sebe. Sada je vreme da na rovu u kom su se pre 100 godina srpski junaci borili protiv nadmoćnog neprijatelja sagradimo crkvu spomen-kosturnicu posvećenu Svetim mučenicama Veri, Nadi i Ljubavi i mati im Sofiji - kaže Draškić.
Perunike za ratnike
Na Kadinoj Luci već je izgrađen spomenik 1985. godine izginulim srpskim ratnicima. Mesto koje je izabrano za spomenik bio je rov, jedan od položaja Prve srpske armije gde su rasle perunike. Po ovom cveću mogu se raspoznati mesta gde su srpski ratnici ginuli, jer su na njihovim grobovima majke ovih junaka sadile perunike, oplakujući svoje sinove. Danas je većina mesta na kojima su rasle perunike, obrasla u korov.
- A još veći je korov zaborava prema našoj istoriji i precima, koji moramo da iskorenimo - kaže otac Aleksandar.
Na mestu gde se gradi hram borio se Četvrti prekobrojni puk Dunavske divizije Prvog poziva, tokom Suvoborske, odnosno Kolubarske bitke.
- Zemlju za crkvu dao je Božidar Vasiljević iz Građenika. Episkop valjevski Milutin dao nam je blagoslov 22. novembra 2009. godine. U okviru crkve ostavljene su dve kripte da budu spomen-kosturnice, da kada se kosti srpskih ratnika i junaka nađu tu i pohrane. Sada kada nema živih učesnika Velikog rata, red je da im se mi potomci odužimo. Mladen je organizovao meštane, a pomoglo je i puno ljudi sa strane, neznanci, prosto ljudi koji su čuli za ovu inicijativu - kaže otac Aleksandar.
Do sada je prikupljeno četiri miliona dinara kojima su izgrađeni temelji, a urađen je i pristupni put u vrletima Suvobora.
- Kako pristižu sredstva tako se i gradi. Razumemo što država nema novca, ali se uzdamo u potomke učesnika Velikog rata - dodaje otac Aleksandar.
Za završetak hrama i spomen-kosturnice neophodno je još preko 200.000 evra.
- Potrebno je još oko 272.000 evra, pa valjda ima toliko Srba koji će dati po jedan evro. Mi smo mogli lako da nađemo tajkune da daju novac, ali ne želimo oni da nam grade crkvu. Nećemo njihov novac, već da mi Srbi potomci ratnika izgradimo zaveštanje precima koji su zadivili svet ne samo svojom hrabrošću, već i svojom plemenitošću. Svi ljudi dobre volje koji žele da pomognu, ne samo novcem, već i na druge načine, sve informacije mogu da nađu na našem sajtu www.nasa-nada.rs - dodaje Draškić.
Američki pukovnik kupio kokardu
Prošle godine u Kadinoj Luci bio je pukovnik sa američke Vojne Akademije Vest Point.
- On je putovao kroz Srbiju sa unukom. Na Vest Pointu je učio o Kolubarskoj bici, pa je hteo svojim očima da vidi mesto gde se vodio čuveni boj. Tražio je da vidi i rodnu kuću vojvode Živojina Mišića i kuću vojvode Stepe Stepanovića. Bio je i na Ravnoj gori jer mu je njegov profesor sa Vest Pointa pričao da je tokom Drugog svetskog rata bio u američkoj tajnoj službi OSS. Poslat je u Jugoslaviju i prilikom skoka padobranom polomio nogu. Spasli su ga četnici Draže Mihailovića, pa je sećajući se njegove priče pukovnik hteo da vidi i Ravnu goru, gde je odmah kupio kokardu i šubaru - prepričava Draškić.
Gde je ko pao tu i sahranjen
O odnosu prema grobovima izginulih predaka pisao je i Stevan Jakovljević u Srpskoj trilogiji. Kao oficir Srpske vojske prošao je ceo rat i Albaniju, a u epilogu čuvene trilogije napisao je reč o tome šta je doživeo 1936. godine:
Naš pratilac nam sa izvesnom setom govori:
- I Nemci imaju ovde svoje groblje. Sad skoro došli su iz Nemačke i nanovo pokopali sve svoje pale vojnike...
- Kako su mogli da pronađu grobove? - zapita moj mladi prijatelj.
- To je zaista divno čudo. Na pooranoj njivi, gde ne postoji više nikakav trag, znali su da odmere tačno mesto gde je sahranjen njihov vojnik. Pa su znali još da su u zajedničkom grobu sahranjena četiri bugarska vojnika, a onaj poslednji, prema severoistoku, nemački je vojnik. I nigde se nisu prevarili.
- Vala, iako su nam bili protivnici, takav narod zaslužuje da živi - razmišlja moj prijatelj.
- A gde je groblje naših vojnika?
- Naših? - kao da se čudi vođa. - Cela zemlja. Planine, jaruge, vrzine. Gde je ko pao, tu je i sahranjen. Kroz nekoliko vekova razmileće se arheolozi da istražuju te grobove. Za današnju generaciju oni ne predstavljaju nikakvu vrednost."
