Kosovo među 1.000 sveća

Naš čuveni pojac i tvorac muzike za dušu Ljubomir Ljuba Manasijević stekao je ime van granica naše zemlje kao stručnjak za srpsku pesmu i muziku i gostovao u Americi i Kanadi na internacionalnim folklornim festivalima.

Sećanja umetnika: Ljuba Manasijević

Pesme ovog pevača, kompozitora i pesnika, koji ove godine obeležava 25 godina stvaralaštva inspirisane su Kosovom, srpskim vladarima i zasnovane na patriotskim i nacionalnim motivima. Pesma "Slobodo" nastala je 1979. godine kao prva u nizu svečanih pesama u nacionalnom duhu. Ipak, izdvojila se pesma "Vostani Serbije", koju je Ljuba na stihove Dositeja Obradovića komponovao 1989. godine i postala vrlo popularna u Srbiji i među Srbima u svetu. Pesma "Oj, Kosovo, Kosovo" nastala je 1989. godine nakon Ljubinog boravka na Kosovu. Rado je slušana, a izvode je i solisti, etno grupe, navijači na fudbalskim i košarkaškim utakmicama. Pesme su prepoznate i u inostranstvu pa ih izvode u Rusiji na CD iz Jekaterinburškog manastira, Samira Pamila iz Portorika i drugi.

Vitezovi s mačevima

Srednjevekovna muzika

- Rođen sam u Beogradu 1947. godine na Savskom vencu, a odrastao na Dušanovcu. I moje odrastanje je bilo kao i odrastanje druge dece u to vreme. Družili smo se, igrali raznih dečjih igara. Rođen sam u jednospratnoj kući. Igrali smo se na ulici, a imali smo i mali park sa peskom tako da smo imali mogućnosti da praktično budemo više napolju nego u stanu. Uvek se rado setim tih ranih dana detinjstva. Svaki dan nam je bio interesantan na neki način, bilo je puno dece, zajedno smo se igrali od klikera do igre u pesku. Mislim da je to vreme nekako najsrećniji period u životu, jer ne razmišljaš o ničemu. Išao sam u školu "Dositej Obradović" na Dušanovcu. I moram priznati da ima tu neke simbolike, što sam išao baš u školu nazvanu po srpskom prosvetitelju. Do petog, šestog razreda živeo sam na Dušanovcu, a posle smo se preselili na Lekino brdo.

- Odrastao sam sa mlađom sestrom, koja je imala žensko društvo, a mi dečaci smo imali svoje igrarije. Uvek sam imao taj zaštitnički stav prema sestri, kao stariji brat. Na Lekinom brdu bili smo okruženi prirodom. Trčali smo po našoj šumici, igrali se kauboja i Indijanaca. Gledajući filmove u bioskopu o vitezovima pravili smo drvene mačeve i igrali se vitezova. Bio je tu i veliki poklonik fudbala i Crvene zvezde, Mile Milosavljević, koji je nedavno preminuo. On je osnovao prvi naš dečji klub, pa nas je poveo da igramo fudbal. Tada nije bilo kožne lopte, već neka obična. On je uvek isticao da je Srbin, čak je nas decu vodio na svoju slavu Sveti Nikola. On bi uzvikivao "Živeo Mile Milosavljević, veliki Srbin", a mi smo ponavljali za njim. To u to vreme i nije bilo baš poželjno, kao što verujem da ni sada nije slučaj.

Balkanski ritam

Harmonika, prvi instrument

- Još tada sam pokazivao sklonost ka umetnosti. Trenirao sam gimnastiku i voleo sam muziku oduvek, ali kad sam dobio harmoniku, zaljubio sam se odmah u ovaj instrument. Već u petnaestoj godini postao sam profesionalac i nastupao sa ansamblima. Kasnije sam učio pevanje i da sviram dva instrumenta, klavir i gitaru. Počeo sam da komponujem u gimnaziji. U ono vreme se sviralo i ono što je vezano za izvornu, ali i tada popularnu muziku, tako da smo imali mali ansambl u kraju. I majka Danica i otac Svetozar su lepo pevali, a očeva braća od strica su izvanredno pevali. Čak su se i neki članovi majčine familije bavili muzikom. Uvek sam se čudio kako lepo pevaju a nemaju ni dan učenja pevanja. Posle gimnazije sam upisao Saobraćajni fakultet na kom sam diplomirao vazduhoplovstvo, ali vrlo malo sam radio taj posao. Već sam bio profesionalac u muzici.
- Voleo sam našu izvornu muziku, ali sam svirao i druge žanrove. Još na studijama počeo sam da nastupam kao gost večeri nekim pevačima, što je u ono vreme bilo malo drugačije nego svakodnevna svirka u restoranu. Kasnije, 1978. godine, snimio sam prvi singl, posvećen Dunavu. Zatim sam otišao u Ameriku gde sam ostao nekoliko godina. To je drugi deo mog umetničkog života. U Americi sam imao prilike da naučim dosta, ali sam ostao veran srpskoj tradicionalnoj muzici. Imao sam prilike da upoznam jedan profil ljudi, koji su bili zainteresovani za internacionalnu muziku i folklor i pošto sam svirao harmoniku i pevao, vrlo brzo su me prihvatili i bio sam instruktor i učitelj srpske muzike u Čikagu na univerzitetu, zatim u Ilinoisu i kasnije sam gostovao na festivalima u Kaliforniji i Njujorku.

- Amerikanci su srpsku muziku vrlo lepo prihvatili, jer su dobro informisani, a na fakultetu su imali i klasu iz etno pevanja i muzike ili igranja. Svirali su instrumente, igrali, pratili su ansamble, folklorne pevače, tako da su znali i za KUD Kolo, "Krsmanović", kao i za naše istaknute umetnike Radojku Živković, Miodraga Todorovića Krnjevca, violinistu Šišića... Pratili su sva zbivanja u muzici u svim zemljama. Ipak, Balkan im je interesantan po ritmovima i muzičkom koloritu i na neki način brzo smo uspostavili kontakt. Čak sam gostovao na brojnim TV i radio stanicama, kao što je etno radio koji se sluša u celoj Americi.

Muzička korupcija

- Bio sam uvršćen u grupu instruktora u staroj školi za folk muziku u Čikagu. S druge strane želeo sam da napravim nešto više na planu srpske muzike, pa sam se vratio u Srbiju da nastavim karijeru. Vratio sam se u Beograd 1984. godine i video da se dosta toga promenilo u muzici. Neki ljudi postavili su svoj sistem koji je zasnovan na korupciji, a ne na kvalitetu, što je dovelo do današnje situacije, da naša muzička industrija skoro da i ne postoji. Pre je bilo više producentskih kuća za razliku od danas. Čekao sam da se poboljša situacija i za to vreme sam imao prilike da nastupam na mnogim manifestacijama i gradovima. Iz Amerike sam doneo jednu pesmu, koja je bila prelomna za moju karijeru i radu na srpskoj tradicionalnoj muzici, a to je pesma "Nebo je visoko, Srbijo". Ta pesma se dopala ljudima i svuda sam je pevao.

- Na 600-godišnjicu Kosovskog boja 1989. godine dobio sam poziv da dođem u Gračanicu i budem deo jedne velike izložbe "Kosovo prvi prag Srbije" našeg slikara Milića od Mačve, koji je u jednom velikom vojničkom šatoru organizovao izložbu. Mnogo je ljudi došlo u Gračanicu da se pokloni moštima kneza Lazara i da vidi ovo mesto prvi put, a mnogi su prvi put i bili na Kosovu. Među njima sam bio i ja. To je za mene bio veliki događaj i velika inspiracija za moj stvaralački rad. Pre dolaska na Kosovo napisao sam pesmu o Kosovskom boju u 74 stiha koju nikad nisam objavio. To je ostala moja lična pesma. To je pesma o Kosovskom boju, nastala na osnovu onoga što sam saznao iz priča i legendi koje sam slušao. Možda je i objavim u nekom narednom periodu.

Defile Nemanjića

- Baš na Kosovu napisao sam pesmu "Oj, Kosovo, Kosovo" i nisam mogao da pretpostavim da će biti tako popularna. Nastala je u Gračanici u noći između 27. i 28. juna kada smo bdeli i čekali Vidovdan. Bilo je to 1989. godine i to je bio jedan nestvaran događaj koji se dešava samo jednom u životu. To je izgledalo kao da smo se vratili u srednji vek, jer je gorelo 1.000 sveća, stotine ljudi je bilo u porti manastira Gračanica, niko nije spavao, svi su ljudi na neki način bili uzbuđeni čekajući zoru. Pričale su se priče i legende, susreli se Srbi iz svih krajeva. Jedna nesvakidašnja atmosfera je vladala. E, iz te atmosfere nastala je pesma "Oj Kosovo, Kosovo".

- Pesma koja je nastala po povratku sa Kosova bila je "Vostani Serbije". Od vremena kada je nastala pesma "Vostani Serbije" krenuo sam sa koncertima po Srbiji pod tim nazivom. Izdvojile su se i pesme "Balada o kralju Urošu i Jeleni Anžujskoj", "Iznad Istoka i Zapada", "Prizren, Dušanov grad", "Prijezdina ljuba" i dobile potvrdu i svoje mesto prilikom otvaranja i održavanja svečanosti Dani jorgovana u Kraljevu, Dani duhovnog preobraženja u Despotovcu i manastiru Manasija, i na kuli vojvode Prijezde u Stalaću, i osvojile naklonost publike, a slušane su često i na radiju Slovo Ljubve Beogradsko-karlovačke Arhiepiskopije. Na svečanosti obeležavanja 800 godina od nastanka Srbije gde smo grupa glumaca i ja kao pojac napravili spektakl sa 10 glumaca i glumili naše vladare i vladarke počev od Stefana Nemanje, kralja Milutina, Cara Dušana, Carice Milice, Jefimije, Despota Stefana i te 1996. godine smo obeležili jubilej pred Ravanicom.

Spaljena istorija

- Cela 1989. godina bila je uzbudljiva. Počelo se pisati o kosovskoj bici, knjige su se štampale na tu temu, knjige poezije, upriličen film "Kosovski boj". Najvažnije stvari su se dešavale nedelju dana pre samog Gazimestana, u Gračanici. Tu su došli i Srbi iz Zagreba koji su doneli najveću zastavu i sa nje sam uzeo motiv za svoju kasetu. Oni su prepešačili 350 kilometara. Tu je bio i pesnik Ljuba Femić iz Crne Gore. On nam je ispričao istoriju Kosovskog boja koju je slušao od svog oca koji je pročitao knjigu pre nego što je spaljena prilikom bombardovanja Podgorice 1941. godine. Kao svaki guslar imao je specifično pamćenje.

- Vremena za privatni život imao sam manje. Sve je bilo podređeno karijeri koja se dosta brzo odvijala. Iz dana u dan nastupa je bilo sve više. Od 1993. godine počeo sam da nastupam sa putujućim pozorištem Srpski teatar besede, koje sam osnovao sa Momirom Bradićem, doajenom kruševačkog i srpskog glumišta.