Demencija napada i pre četrdesete
Starost je specifično životno doba, kada je čovek mnogo toga prošao i preživeo, mnogo propatio ili se radovao, ali je po nepisanom pravilu prate usamljenost i depresija. Nažalost, sve češće su prisutni i razni oblici demencije, među kojima se posebno izdvaja Alchajmerova bolest. Gerontološki centar Beograd kao ustanova socijalno-zdravstvenog karaktera, obeležila je Dan Alchajmerove bolesti 21. septembra, a medicina još nema odgovor kako će lečiti sve starije čovečanstvo. Direktorka Gerontološkog centra Beograd Suzana Mišić kaže da je njihova ustanova tog dana otvorila Alchajmer kafe.
Koju funkciju će imati jedan takav kafić?
- Želja nam je da edukujemo porodice ljudi obolelih od Alchajmerove bolesti, pa ćemo se svakog poslednjeg petka u mesecu sastajati ovde sa našim korisnicima i njihovim srodnicima. Razlog tome je da bi smo razgovarali o onome što smo uradili, ali i da vidimo šta još možemo na tom polju kako bismo svima olakšali život.
Da li je Alchajmerova bolest tabu tema za najbliže srodnike obolelih?
- To jeste tabu u Srbiji zbog nedovoljnog informisanja. Alchajmer mnogi tretiraju i doživljavaju kao psihijatrijsku bolest. Tako većina bliskih srodnika ovu bolest tretira kao nešto sramotno o čemu ne razgovaraju ni sa kim. Mnogi ne znaju da je Alchajmerova bolest organsko oboljenje mozga, gde iz raznih razloga dolazi do prikupljanja određenih materija, koja jednostavno kidaju veze između neurona moždanih ćelija i nastaje Alchajmerova bolest.
Najveća muka
- Naša najveća muka je nedostatak sanitetskog vozila za prevoz korisnika! Imamo četiri zgrade na različitim lokalitetima u Beogradu, a samo dva sanitetska vozila, a nedeljno imamo između 150 i 200 prevoza korisnika od naših ustanova do bolnica! Sa dotrajalim vozilima to teško ostvarujemo, a sanitetska vozila su dosta skupa. Da imamo i polovno vozilo, mnogo bi nam pomoglo. Ali bez donacije ništa ne možemo da uradimo jer država nema para.
Ko češće oboleva od Alchajmera, genijalci, siromašni, ljudi pod stresom?
- Nema pravila, ali je činjenica da je to bolest koja zahvata sve slojeve društva. Takva je situacija i u Srbiji, ali pored toga što je Alchajmer nedovoljno ispitana bolest, postoji još jedan problem, a to je nedovoljna povezanost institucija i sektora koji bi trebalo sa tim problemom da se bave. Alchajmerova bolest zahvata sve slojeve društva ne birajući po bogatstvu, niti obrazovanju. Naime, morali bismo da poradimo na boljoj povezanosti našeg zdravstvenog, socijalnog i pravnog sistema.
Šta to znači?
- Demencija je vezana za starosnu dob, pa su posle šezdesete godine svi ugroženi. Lekar opšte prakse trebalo bi da testira svakog pacijenta i ako treba, uputi na detaljnija ispitivanja radi postavljanja prave dijagnoze. Kod nas, nažalost, nije tako. Ni ja ne bih znala kako na koga da uputim srodnike pacijenta, kojim putem da najbrže utvrde stanje obolelog.
Sve mlađi ljudi oboljevaju od raznih oblika demencije, u koje ustanove smestiti takve bolesnike?
- Tačno je da je sve mlađih dementnih ljudi, naravno reč je o raznim oblicima demencija koje se javljaju i u ranijem životnom dobu, čak i pre četrdesete godine! Istinski i ozbiljan problem porodica u takvim situacijama je, kome se obratiti i šta dalje. Porodica je vrlo važan faktor u prepoznavanju mogućeg zdravstvenog problema. Kako je u nekim fazama bolesti nebezbedno ostaviti obolelu osobu samu, onda je za sada jedino rešenje dom.
Utisak je da Srbi nerado idu u staračke domove, zašto je to tako?
- Kod nas još postoji uvreženi strah od boravka u domu za stare, ali to se polako menja. Savremeni život nameće neka nova pravila i novi ritam, a sa njima su došle i neke nove nedovoljno istražene bolesti, koje napadaju i mlade ljude. Te više ni starački domovi ne mogu da se doživljavaju kao pre pola veka, kada je većina državnih domova bila namenjena isključivo starim ljudima. Nažalost, današnja slika je izmenjena i pored starih osoba u našem Gerantološkom centru Beograd sve je više mladih, bolesnih ljudi, što je danak modernom životu, stresu, ali i genetici i strukturi ličnosti...
Boje li se korisnici Gerontološkog centra Beograd starosti?
- Mi smo društvo u kome vlada mišljenje da je dom za stare nešto neprilično i sramotno za porodicu. Taj problem treba posmatrati kao sudar modernog života sa nametnutim okovima prošlosti.
Koliko su negovatelji važni?
- Negovatelji su uglavnom žene koje rade težak i iscrpljujući posao, a dobijaju gotovo simboličnu nadoknadu, koja je nešto malo veća od prosečne minimalne zarade, što je oko 200 evra. Zato nas sve češće negovatelji napuštaju i odlaze u zemlje zapadne Evrope gde su bolje plaćeni.
Pošto ste državna ustanova, da li i vama slede otpuštanja zaposlenih?
- Mi ne možemo da se svodimo na suvoparne brojke, jer ne radimo sa papirima već sa ljudima i to uglavnom starim, nemoćnim i bolesnim. Ministar Vulin se zalaže da budemo pošteđeni otpuštanja, jer tražimo odobrenje za zapošljavanje novih negovatelja, a otkazi bi nas dokusurili, jer bi najviše trpeli korisnici. Ipak, svesni smo da i ta mogućnost postoji. Rešenje o broju zaposlenih je doneto prema broju korisnika od pre 20 godina, u međuvremenu se broj korisnika nije povećao, ali je struktura bolesnika i te kako promenjena. Sve više imamo korisnika koji ne mogu ništa da urade za sebe, ni da se obuku, ni nahrane, ni obave ličnu higijenu.
Danonoćna briga
Suzana Mišić je rođena Nišlijka. Diplomirani je stomatolog, ali po životnom putu, koji je odabrala, postala je lekar starih duša već šestu godinu, koliko je direktor Gerontološkog centra Beograd.
Osnovnu i srednju školu završila je u Nišu, u Beogradu studirala i posle studija nastavila da živi u prestonici. Radila je u nekoliko beogradskih domova zdravlja.
Njen radni dan završava se kad reši sve probleme, a oni se ne dešavaju od osam do tri. Rešenje za svoje nedoumice često potraži u "Alhemičaru" Paola Koelja.
Udata je i majka dvoje dece.
