General koji je voleo mostove

U donjomoračkom selu Mioska, na raskrsnici gde se od Jadranske magistrale odvaja put koji uz Gornju Moraču, preko planinskog prevoja i, sada nažalost dobrano iskrčene, prašume Semolj vodi ka Boanu i Šavniku, nedavno je otkriven neobični i za ova vremena neuobičajeni spomenik.

Na crnoj mramornoj ploči, postavljenoj na belom mermernom obelisku, ispod velike zvezde petokrake uklesan je tekst: "Ovaj put izgradi Danilo N. Jauković, general - narodni heroj, sa vojskom JNA. Zahvalni građani Gornje Morače."

Da put nije probijen pre četrdeset godina, da ovakvo spomen-obeležje nije podignuto u ovom smutnom i obezljuđenom vremenu kad se svaka šuša i maruša baca blatom, drvljem i kamenjem i na taj period "komunističkog mraka" i, naravno, na tu "parazitsku i štetočinsku" organizaciju zvanu Jugoslovenska narodna armija, ova vest ne bi ni pobudila toliku pažnju.

Pokazalo se, međutim, da još ima onih koji ne zaboravljaju dobra dela, potvrdilo da dobro kad-tad ispliva i iz mora i pokaže se uprkos zlovaktima poput sadašnjeg u kojem vladaju oni koji uobražavaju da istorija počinje od njih i da samo oni zaslužuju lovorike.

Spomenik u Mioskoj je ipak vaskrsnuo priču, gotovo legendu, o generalu Danilu Jaukoviću, koji je i svojim životom i svojim delom, svojom sjajnom biografijom ratnika i blistavom posleratnom i vojničkom i stvaralačkom karijerom, odavno zaslužio i veći i značajniji spomenik od ovog, koji su mu plemeniti gornjomorački gorštaci sada podigli u znak zahvalnosti za to što im je otvorio prozor u svet, što ih je oslobodio vekovnog ropstva u bespuću pod pazuhom Vučja, Sinjavine, Semolja, Javorja, Vragodola, Kape moračke, Zastana i Tali.

Ranjenici u obruču

Rođen u Bukovici kod Šavnika, ni Danilo Novakov Jauković nije hteo da zaostane za svojim rođacima (u Pridvorici, malenom selu na rubu kanjona Komarnice, gnezdu svih Jaukovića, recimo, iz 23 kuće uoči Drugog svetskog rata bilo je 42 akademski obrazovana čoveka).

Po završenoj gimnaziji u Nikšiću upisuje studije prava u Beogradu. Nije uspeo da ih završi, rat ga je zatekao kao apsolventa, ali je uspeo da postane član Komunističke partije Jugoslavije i da bude jedan od glavnih organizatora ustanka u pljevaljskom i durmitorskom kraju.

Njegov borbeni put borca i partizanskog rukovodioca obeležiće neustrašivi poduhvati i čak 14 teških rana. Prvi put je ranjen u bici na Pljevljima, 1. decembra 1941. godine, kada je kao bombaš dobrovoljac kidisao na italijanske bunkere i utvrde u gradu pod Ljubišnjom. Rane ga, ipak, nisu zadugo izbacile iz borbenog stroja, zaceljivale su u novim jurišima.

U proleće 1943. godine, uoči Pete neprijateljske ofanzive i velike epopeje Sutjeske, mitraljeski rafal ga je pokosio po nogama i zadao mu više teških i, činilo se, neprebolnih rana. Sa tim ranama se našao na Tjentištu kada su Nemci desetkovali i razbili Treću diviziju, zaštitnicu ranjenika, i krenuli u lov na bolesne i ranjene. Danilo Jauković je sa još 16 ranjenika ipak uspeo da se izvuče iz obruča. Punih 13 dana je trajala njihova golgota dok su se domogli Durmitora...

Metak u glavi

Čim se malo oporavio, Danilo Jauković se ponovo našao na borbenom položaju i izložio čelo novim ranama. U avgustu 1944. godine postavljen je za komandanta novoformirane Pete sandžačke udarne brigade sa kojom je mesec dana kasnije krenuo u juriš na utvrđeno Prijepolje, željan osvete Nemcima i njihovim pomagačima za strašnu pogibiju njegovih drugova u ovom gradu na Limu kada je u decembru 1943. godine ovde izginulo gotovo 500, pretežno Šumadinaca.

Cele noći je trajala očajnička bitka, neustrašivi komandant je jurišao pred brigadom, uveren da će se negde u gradu sresti sa saborcima iz druge brigade koja je trebalo da napadne Prijepolje sa druge strane. Kad je pred zoru shvatio da od toga nema ništa, krenuo je da se izvlači iz boja, ali ga je onda srelo neprijateljsko zrno i nanelo mu strašnu ranu iznad leve obrve. Za trenutak se onesvestio, ali se onda ipak pribrao i poslednjom snagom uspeo da se domogne položaja koji je držala njegova brigada. Tu je ponovo pao u komu i osvestio se tek nakon 14 dana!

I ovog puta je oporavak trajao kratko, sa zavojem preko oka krenuo je u nove okršaje, na nove borbene zadatke. Ostalo je zapisano kako je Vrhovni štab Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije komandanta Jaukovića i njegovu diviziju usporavao u silovitom jurišu u proboju Sremskog fronta.

Odbio Udbu

Nije stoga ni čudo da je Danilo Jauković deveti živi borac, koji se još dok su trajale žestoke borbe za konačno oslobođenje Jugoslavije, okitio Ordenom narodnog heroja, da mu je lično Josip Broz Tito 24. marta 1945. godine uručio to najveće narodno odličje, kojim se on sam okitio samo četiri meseca ranije.

Posle rata glatko je odbio primamljivo komandno mesto u ozloglašenoj Udbi i odlučio da kao vojnik direktno i isključivo služi narodu.

- Jedna institucija i jedan čovjek ostaće upamćeni kao najveći graditelji koji su svojim djelima doprinijeli da veći dio Crne Gore zakorači u novo doba - kaže general Blagoje Grahovac. - To su Jugoslovenska narodna armija i general Danilo Jauković, u narodu poznat kao general Danilo. JNA je razbijačima Jugoslavije uvijek bila trn u oku, a graditelji nikada nisu bili uzor lopovima i pljačkašima.

Mapa bespuća

General Jauković je, uglavnom u čizmama i radnoj vojničkoj uniformi, peške ili u najboljem slučaju na konju, stizao do crnogorskih zabiti i bespuća i nalazio načina da im dovede put, struju, vodu... Mostovi su bili posebna slabost generala Jaukovića. Nema kraja, nema sela koje je bilo odsečeno od sveta kakvom rekom ili bujičnim potokom zato što se na njemu nisu mogli održati drveni mostovi i vrljike, a da Jauković nije pritekao u pomoć i sagradio, uglavnom moćne metalne mostove, koji i danas služe i uglavnom, barem u narodu toga kraja, nose njegovo ime.

Gornjomoračanin Vojislav Dragović, jedan od inicijatora sadašnje akcije za podizanje spomenika Danilu Jaukoviću, podseća kako je došlo do toga da krene izgradnja puta od Mioske do Šavnika i da se u to uključi tada moćna JNA. Kad je 1969. godine Tito došao u posetu Crnoj Gori, Danilo Jauković, tada čelni čovek JNA u Crnoj Gori, iskoristio je priliku i podastro mu mapu bespuća, prvenstveno na severu Crne Gore, posebno ukazujući na odsečenost i mrak u kojem žive Gornja Morača, Boan i Šavnik:

- Pa, boga ti, mogli bi mi tu da angažujemo jednu našu inženjerijsku jedinicu - rekao je Tito i to je bilo dovoljno upornom i preduzimljivom generalu Jaukoviću da krene u veliki poduhvat, u kojem je glavnu prepreku predstavljao veliki tunel kroz Semolj, koji ni do danas nije završen.

Penzija po izboru

A radovi na ovom tunelu kao i na mnogim drugim gradilištima na kojima je, zahvaljujući prvenstveno generalu Jaukoviću, bila angažovana JNA, stali su onog trenutka kad se neko od tadašnjih rukovodilaca u Crnoj Gori pobojao viška generalove slave i popularnosti u narodu i odlučio da ga skloni sa dužnosti glavnokomandujućeg vojske u Crnoj Gori.

General Blagoje Grahovac tvrdi da je general-potpukovniku Danilu Jaukoviću, posredstvom Nikole Ljubičića, tadašnjeg jugoslovenskog saveznog sekretara za narodnu odbranu, u jesen 1976. godine stigla Titova poruka: "Danilo, izaberi položaj general-pukovnika bilo gde u Jugoslaviji, ali moraš ići iz Crne Gore, ovi tvoji te neće..."

- Ne, ne idem nikud iz Crne Gore, idem u penziju u činu general-potpukovnika - bez dvoumljenja je uzvratio ponosni i prkosni Durmitorac i odmah skinuo uniformu, odlučan da, pored završenih studija prava, završene Visoke političke škole i svih drugih vojnih škola, pored završenih magistarskih studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu kod profesora Vase Čubrilovića i Jovana Marjanovića, odbrani i doktorsku disertacija iz istorije.

Smrt na planini

Smrt je, nažalost, još jednom bila brža. Veliki zaljubljenik u planine, posebno u Durmitor, krenuo je 9. jula 1977. godine da se još jednom ispenje na najviši crnogorski nebotik, na Bobotov kuk, ali ga je srce izdalo ispod samog vrha. Umro je u 59. godini života:

- Ima neke kosmičke pravde - veli general Blagoje Grahovac.

- Njegovi ga nisu htjeli, jer ih je svojim ugledom u narodu zasjenio, a oni su imali vlast. Narod ga je poznavao kao legendarnog generala Danila. Oni njegovi, koji su odlučivali o njegovoj sudbini, zauvjek su ostali mali, a on je za života ušao u legendu. Okončao je svoj život baš na mjestu koje mu priliči, na Bobotovom kuku, na najvišoj koti u Crnoj Gori.