Razgalio dušu na planini
Goran Tašković iz Ciriha i ove godine došao je na seosku slavu u rodni Soderac. U Cirih je otišao pre desetak godina da proba da radi kao vozač i ostao.
- Dok sam bio u selu i Vranju imao sam posao, ali od toga je moglo samo da se životari. Zavičaja se nisam odrekao i zato najmanje dva puta godišnje dolazim, ali redovno za slavu Svetog Simeona. Začas sam avionom u Beogradu, a onda iznajmim automobil i stignem u Vranje. Naravno, privlači me miris domaćih jela, ajvara, dobrog pečenja - kaže Goran.
Žitelji Soderca, ali i brojni vernici iz Vranja i okolnih sela svečano su proslavili manastirsku i seosku slavu Svetog Simeona Stolpnika. Ono čime se ponose svi Soderčani jeste obnovljen manastir Svetog Simeona Stolpnika pored Soderačke reke u planini koji se svake godine slavi 14. septembra. Ponose se i načinom na koji slave.
- Počinje se još 13. septembra, kada kum slave kolje junicu na mestu zvanom Kiliče, blizu Soderačke reke, ispod manastira i svaki gost je dobrodošao. Iste večeri sakuplja se narod uveče, crkveni odbor ogranizuje jelo i piće. Muzika trešti, igraju i stari i mladi - priča Slobodan Dodić, rodom iz Soderca koji živi u Divači u Sloveniji.
Nakon liturgije, 14. septembra, koju po pravilu drži episkop vranjski Pahomije sa sveštenstvom, postavlja se trpeza ljubavi od čorbe sa junećim mesom.
Prema nezvaničnim podacima, manastir potiče iz 13. veka, kad se i selo pominje u srednjevekovnim spisima. Današnja crkva je sagrađena 1871. godine, a osveštao ju je episkop vranjski Pajsije.
Pored manastira, kada se pođe uz reku postoji izvor, kako predanje kaže, s lekovitom vodom.
- Sećam se kako se ranije slavilo u malom manastiru kako smo ga zvali. Dolazio je grdan svet. Iz čitavog kraja, najviše iz Poljanice na konjima. Muka i nevolja ih je terala, a bili su i pobožni. Konje bi vezali u reku, prespavali bi, pa ujutru na službu i na česmu umivanje za zdravlje i ostavljanje darova. Posle toga bi zaseli, ali svako je u torbu donosio jelo i piće - priča meštanin Bratislav Jovanović.
Crkveni odbor
- Čudan smo narod, dozvolismo da svetinju iz srednjeg veka zapustimo. Sve beše zarasalo u travu, šiblje, strah da te uhvati. Na manastirski tavan lisice su se krile. Za manastir smo bili složni, tek, od 1995. godine - navodi Bratislav.
Bratislav i još desetak meštana čine Crkveni odbor i najzaslužniji su što se Eparhija vranjska ponosi njihovim manastirom.
