Burek koji se nosi u Evropu
Nenad Đorđević nije više mogao da radi u Vranju, od 12 godina pekarskog rada u radnoj knjižici su mu upisane tri, pa je u selu Vlase otvorio svoju pekaru
Planinska sela na jugu Srbije zaboravili su i Bog i ljudi. Danas tamo nema ni prodavnice, ali su malobrojni žitelji Poljanice pre nekoliko meseci dobili pekaru u centralnom selu Vlase. Nenad Đorđević, 32-godišnji pekar iz planinskog Golemog Sela, odlučio je da postane pekar još kao dete kad je prvi put video kako se peče hleb u furnji i zapisao u školskoj svesci: "Ništa nema važnije od hleba, a najveća sreća je pun stomak."
- Evo, punih 12 godina radim kao pekar za razne gazde. U poslednje vreme je bilo nepodnošljivo raditi u Vranju, a živeti na ivici bede i odlučio sam da krenem sam. Nisam mogao da izdržim više jer se dešavalo da nemam para da dođem kući i obiđem porodicu, a autobuska karta je nešto više od jednog evra u jednom pravcu. Stid me je bilo da kažem mojima da radim, a nemam ni dinara u džepu. Gazde robovlasnici nisu davali plate, nisu me osiguravali. Pogodim se za platu od 250 evra mesečno, radim ceo mesec noću, nema slobodnih dana, a isplaćuju me po 20-30 evra na nedelju dana. U Vranju se namnožilo nezaposlenih nekvalifikovanih radnika koliko hoćeš, pa gazde ucenjuju. "Ako ti nećeš, ima ko hoće", prete. Kad sve saberem, od 12 godina pekarskog rada u radnoj knjižici su mi upisane tri - kaže Nenad.
Nenad je onda uzeo stvar u svoje ruke i rešio da okolnim meštanima, kojih u celoj Poljanici ima oko 2.500, ponudi hleb, ali i burek sa mesom i sirom, a za slave peče jaganjce i prasiće.
- Burek najviše kupuju dijasporci. Kupuju po dve-tri tepsije odjednom, nose kad pođu za Nemačku, Švajcarsku, Francusku... Naš kraj je poznat po pitama sirnjarama, imao sam od koga da izučim zanat za to, od majke naravno. A sve je domaće, sir, jaja, brašno, meso, sve iz ovog kraja. Ovde znam koje kokoške ne jedu koncentrat, ko čime hrani krave, svinje, telad. Zato su moji bureci sa sirom ili mesom najtraženiji - kaže Nenad.
Njegova zarada još se ne zna, veruje da će imati dovoljno za život, da se jednom skrasi u selu i oženi. Jer do sada nije bilo mogućnosti za tako nešto.
- Tek treba da vidim koliki će porez da mi razreže država. Kad to platim, kad se razdužim svima, nadam se da će biti i za mene i da ću moći da osnujem porodicu kako bih trajno ostao na kućnom ognjištu - navodi Nenad.
Odlazak u furnju
- Nekad se hleb mesio ručno. Prvo se pravila maja, vrsta kvasca. Maja se delila i stavljala u tekme, drvenu posudu koja je imala više pregrada. U njima se hvatala maja i od nje je zavisio kvalitet hleba. Maja se umesivala u testo koje je stavljano u posude od crvene vrbe sa rupama kao kalupima za hlebove. U kalupe se stavljalo platno, a preko njega testo. Tu je stašavalo. Sa platna hleb se stavljao na lopatu od bukovog drveta, čija drška je mogla da bude i četiri metra dugačka. Metalnom čakljom se vadio krupan žar iz furnje, a jutanim džakovima na motki čistio se sitan žar i pepeo. Tek tada se drvenom lopatom ubacivao hleb i pekao - priča Nenad.
