Spavaju u parku ispred bolnice
Zarobljene u vrtlogu birokratije i suočene s nebrigom Centra za socijalni rad, dve Beograđanke, sestre Gordana i Bojana Vladisavljević postale su beskućnice.
Do 2012. godine njih dve su bile podstanari. Bojana je kao diplomirani politikolog radila u Ministarstvu spoljnih poslova, a Gordana je držala privatne časove francuskog jezika. Međutim, zbog brojnih zdravstvenih problema, Bojana nije mogla da nastavi da radi i njih dve su završile na ulici. Suočene s problemima koji su ih snašli, uputile su se u Centar za socijalni rad, i nakon nekoliko meseci iz prihvatilišta u Kumodraškoj ulici u Beogradu smeštene su u Dom Bežanijska kosa.
- Uplaćivala sam sebi doprinose i sada imam pravo na penziju. Međutim, moram da sačekam da se završi procedura koja dugo traje. Ko zna kad ću početi da je primam. Sestra ima problem jer joj nisu uplaćivani doprinosi u firmi nekoliko godina, i sada joj Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje traži da plati 8.500 eura da bi imala pravo na penziju. Odakle nama taj novac? - vidno potresena ispričala je "Vestima" Gordana.
Dedovinu traže u Strazburu
Na Sudu za ljudska prava u Strazburu ovde dve sestre imaju proces u kome traže povrat imovine od 10 hektara, koju su komunisti njihovom dedi oduzeli 1953. godine.
- Ta imovina vredi dovoljno da bismo mogle da se zbrinemo i ne budemo gladne i na ulici. Ali, ko zna da li ćemo dočekati presudu - kaže Gordana Vladisavljević.
Da tragične okolnosti u kojima su se sestre Vladisavljević našle mogu biti još gore pobrinuli su se socijalni radnici u Domu Bežanijska kosa. Oni su ih nakon višemesečnog prigovaranja da uživaju previše komfora koji finansira država Srbija, izbacili iz doma, i poslali u Prihvatilište za odrasla i stara lica u Kumodraškoj ulici.
- Mojoj sestri su upali u sobu i bosu su je (bez prava da uzme svoje stvari) odveli u prihvatilište. Dobile smo papir na kome piše da nas prebacuju iz Doma u prihvatilište bez ikakvog objašnjena. A to prihvatilište je crna rupa Srbije. To je sramotilište. U jednoj sobi spava po 19 žena. Naša zemlja je dotakla dno, kad je komfor socijalnim slučajevima dati čist krevet i toalet. Dostojanstven ljudski život je očigledno postao pristupačan samo eliti - kaže Gordana.
Nakon toga njih dve odlučuju da napuste prihvatilište jer nisu mogle podneti smrad i zarazu koja se tamo širila, a od jednokratne socijalne pomoći koju su dobile, odlaze u Nemačku, gde pokušavaju da dobiju azil. Ostaju devet meseci tamo, gde su dobile mesečnu socijalnu pomoć u vrednosti od 300 evra po osobi, kao i sobu s kupatilom i belom tehnikom za svaku od njih.
Ipak, one odlučuju da se vrate u Srbiju da bi konkurisale za socijalni stan i izborile svoje penzije, koje, kako kažu, zaslužuju. Tu počinje nova golgota.
- Najpre smo želele da probamo da se smestimo u prihvatilištu u Futogu, kraj Novog Sada, jer nismo želele u Beograd zbog krajnje nehumanih uslova. Međutim, tamo nisu želeli da nas prime. Bez ikakve bolje opcije, odlučujemo da se ipak vratimo u Kumodrašku, za koju imamo i uput, ali nas tamo ne primaju jer, navodno, nema mesta. I nas dve ostajemo na ulici. Trenutno spavamo na klupama u blizini Urgentnog centra. Ovo je za nas higijenska katastrofa - priča Gordana.
Njena sestra je dijabetičar, pa joj život bez krova nad glavom ozbiljno narušava zdravlje. Porodicu nemaju, i trenutno uspevaju da prežive samo zahvaljujući volji dobrih ljudi, koji im tu i tamo pomognu s nešto malo hrane ili novca. Nadaju se da će problem njihovih penzija ubrzo biti rešen jer se plaše zime koja dolazi.
Odgovorni ćute
U Gradskom centru za socijalni rad u Zemunu rekli su nam da sestre Vladisavljević ne mogu biti smeštene u Novom Sadu jer već imaju obezbeđen smeštaj u beogradskom prihvatilištu, ali su ga one svojevoljno napustile.
- Njih dve su se vratile u prihvatilište kad su shvatile da nigde drugo ne mogu da se smeste, i tačno je da u tom momentu nije bilo mesta, ali već dva dana kasnije smo mogli da ih smestimo - one su izabrale da radije spavaju u parku. Na to već ne možemo da utičemo - rekli su nam zaposlenu u zemunskom Centru za socijalni rad.
Na pitanje zašto su iz Doma na Bežanijskoj kosi premešteni u prihvatilište, nismo dobili odgovor.
