Pop koji je sve dao za školu i crkvu

Ljubinka Prokić ima 88 godina i prvu pesmu je napisala kad je imala 16, u vreme nemačke okupacije, jer se od rata čovek nekad može odbraniti samo poezijom.

Lična arhiva

Ljubinka Prokić kod biste svog oca Jovana Aranđelović

Prva pesma bila je posvećena njenoj prvoj ljubavi. Od njega je u petnaestoj dobila prvo ljubavno pismo. A onda ju je on na nagovor druga uvredio, pa je Ljubinka zbog nesrećne ljubavi legla u krevet i rešila da umre. Nedelju dana je umirala bez rezultata, a onda je ustala iz kreveta i precrtala prvu ljubav. I otad je prošlo 70 godina. Ljubinka se udala, postala nastavnik matematike, objavila zbirku poezije "Ti i ja", pisala scenarija za školske predstave, otišla u penziju, ostala udovica... Njen život bio je zasnovan na dužnosti i poštovanju, a jedini predah bila je poezija.

- Prvu pesmu sam napisala 1943. godine i tako do danas. Nisam ja pisac niti se bavim književnošću. Dođe mi inspiracija i kao da mi neko diktira, kao da u mom mozgu drema neki predak koji je bio pesnik, pa kad se on probudi, ja napišem pesmu.

Novo prezime

- Moj otac Jovan Aranđelović bio je predratni učitelj, sveštenik i narodni poslanik koji je uz pomoć seljaka podigao školu, a onda i crkvu i crkveni dom u Crvenoj Reci kod Bele Palanke. Njegova bista danas krasi naše dvorište, a njegovo ime ponela je škola koju je izgradio na zelenaški kredit. Jovan potiče iz velike familije Kocić. Moj pradeda Aranđel Kocić imao je četiri sina i četiri ćerke. Kad je njegov sin Nikola Kocić dobio sina, neko sa strane je otrčao da javi svešteniku da je Ranđel dobio unuka i da će se dete zvati Jovan. Nije znao da kaže prezime, pa pop odluči da se preziva po dedi Ranđelu - Ranđelović. Tako je jedini on, a kasnije i brat Petar, poneo prezime Ranđelović, koje je posle preinačeno u Aranđelović.

- Otac je završio učiteljsko-bogoslovsku školu u Prizrenu. Sa 16 godina je pobegao od kuće u četu vojvode Vojislava Tankosića i ratovao protiv Turaka. Kad je počeo Prvi svetski rat, raspoređen je u sanitet s kojim je prešao vrleti Albanije. Pričao je nama deci kako je preživeo zahvaljujući grudvi pčelinjeg voska koji mu je dala jedna baka. Posle rata je prvo bio učitelj u rodnom selu Veta i okolnim selima, a onda se oženio Hristinom.

Miris opanaka

- Moja majka Hristina je rođena u Pirotu, otac joj je bio trgovac. Ona se zavolela sa nekim mladićem, ali su njegovi tražili veliki miraz, pa se pitanje braka otezalo. Jednog dana u kuću banu dva mladića, Jovan i njegov ratni drug, tražili su devojke za udaju. Otac je ugovorio brak bez Hristininog znanja, devojke tada niko ništa nije ni pitao. Kad je trgovačka kćerka ušla u seosku čatmaru sa zemljanim podom, samo je spustila pogled. U sobi su bili plehani kreveti sa slamaricama, prislonjeni uz naherene zemljane zidove. Hristina se nije pomirila sa sudbinom. Na prozore je stavila vezene zavese, okrečila zidove i pod, poređala po njemu asure i preko njih pirotske ćilime, svoje devojačko ruho.

Ljubinka sa sestrom Slavkom

- Kad je majka otišla prvi put da ga poseti u školi, zgranula se. Cela škola je bila jedna soba gde su poređane skamije, dim je izlazio kroz prozor, a svuda se širio težak zadah svinjskih opanaka raskvašenih od snega. Moja majka je odlučila da od učiteljskog posla nema ništa i nagovorila oca da se zapopi.

Narodna plata

- Jovan i Hristina su dobijali ćerke jednu za drugom. Prva je bila Slavka, druga Desanka koja je umrla od sunčanice, treća je bila Jovanka, četvrta Jelica, a ja sam kao peta rođena novembra 1927. godine. Posle tri godine rođena je Nadežda. Živeli smo u dedinoj magazi. On je bio stočarski trgovac, stoku je izvozio čak u Tursku, a pravio je i čuveni pirotski kačkavalj. Deda Nikola je bio pošten čovek i mnogima je bio garant za menice. E to mu je došlo glave. Moj otac Jovan je morao da rasproda svu stoku da vrati tuđe zajmove, a magazu su preuredili u kuću.

- Moj otac Jovan je 1925. godine rešio da u Crvenoj Reci podigne školu. Pozove on seljake i sve se lepo dogovore. Seljaci su pristali na kuluk, radiće majstorske radove koje znaju i doneti pesak, kamen, šta ko ima i može da dopremi. Otac je unajmio jednog zidara, a seljaci su mu pomagali. Međutim, ministar prosvete Kraljevine Jugoslavije Velimir Vukićević pošalje naredbu da se radovi zaustave. Seljaci se nisu dali nego su zidali tajno, noću, pa im je zidove nekoliko puta rušila država sve dok nisu uspeli da dobiju dozvolu za gradnju. Škola je završena 1926. godine.

- Otac je već 1934. rešio da sazida i crkvu. Bio je narodni poslanik od 1931. godine do 1938. godine, puna dva mandata u Skupštini Kraljevine Jugoslavije. Izabran je čak i treći put, ali je zakon predviđao da poslanik može biti samo dva mandata. Otac je našao plac za crkvu i rekao majci: "Više se ne nadaj poslaničkoj plati, to su narodne pare, pa će biti potrošene za narod. Ti sadi baštu, brini o vinogradu i voćnjaku, pa ćemo imati hrane." Otac je zidao crkvu Ćirila i Metodija od 1934. do 1937. godine. Ikonostas je stigao iz zatvora u Sremskoj Mitrovici, napravili su ga robijaši.

Naprasna smrt

- Srednju školu sam završila 1947. Učila sam cele zime iz predratnih udžbenika svojih sestara da bih položila 5. i 6. razred koji smo svi preskočili zbog rata. U Beloj Palanci sam završila sedmi i osmi razred, a onda se zaposlila u Ministarstvu socijalnog staranja od jeseni 1947. do jeseni 1948. Tada je izašao konkurs za studentske stipendije. Bila sam sklonija književnosti, ali stipendiju sam mogla da dobijem samo za matematiku i fiziku. Stipendija je bila 1.800 dinara.

Brinula sam o svojoj mlađoj sestri Nadeždi i studirala matematiku.

- Jednog dana dođe moj stric Petar Aranđelović i skrušeno mi saopšti da je neko u porodici umro, ali neće da kaže ko. Voz iz Beograda do Niša je tako milio da smo u Crvenu Reku stigli tek u pet po podne. Sahrana nije mogla da čeka, oca su sahranili u četiri. I tako ne stignem na njegov poslednji ispraćaj. Jovan Aranđelović je umro naprasno, od srca, kažu. Ipak, govorkalo se da je otac otrovan na saslušanju u Ozni 1949. godine.

Tablica množenja

- Završila sam prvu godinu studija kad mi je umro otac, ali su starije sestre odlučile da se vratim i brinem o majci, babi i dedi u Crvenoj Reci. Zaposlila sam se kao nastavnica matematike jer u to vreme nije bilo mnogo obrazovanih ljudi. Snalazila sam se s decom iako je direktor škole svakog dana kao slučajno šetkao ispod prozora učionice. Imala sam 5. razred u koji su stigla deca iz raznih seoskih škola, a mnoga nisu znala tablicu množenja. I direktor meni kaže da se ne sekiram i slobodno ih oborim jer je nikad neće naučiti. I tako 13 đaka ponavlja što zbog drugih predmeta, što zbog tablice množenja. I niko od roditelja nije reč rekao jer su oni decu poslali po znanje, a ne po ocene.

- Broj 13 me je često pratio u životu. Udala sam se 13. marta 1950. godine, i to na brzinu. Imala sam momka koji je otišao u Beograd da položi još tri ispita, a on tri meseca nije poslao ni dopisnicu. Ja se naljutim i udam se takoreći iz inata. Dragoljuba Prokića sam upoznala kod tetke. Odvede ti on mene u bioskop da gledamo ruski film "Pastir i svinjarica". To mi je bio najduži film u životu. Drugi put me odvede na kafu i on i tetka posle kafe proglasiše veridbu, a da me niko ništa nije ni pitao.

Mladenci u tramvaju

- Na venčanje smo otišli tramvajem, a na medeni mesec tri dana u Nišku Banju. Posle devet meseci rodio nam se sin Miodrag, a na porođaj sam išla vozom i tako se i vratila sa bebom u naručju. Takvo je bilo vreme. U to vreme Dragoljub je bio direktor škole u Crvenoj Reci, ali ga ubrzo uhapse kao informbirovca. Tog maja 1951. godine sprovedu ga sa svim ostalim optuženicima u Beograd, ali niški voz zakasni, pa kompozicija za Goli otok ode bez njih. Dragoljub i sve Nišlije tako su proveli u zatvoru na Adi ciganliji šest meseci pre nego što su ih poslali na Goli otok. Dragoljub jeste bio informbirovac, drugovao je sa mojim tečom iz Niša i stalno su brstili politiku. Ali, to se sve svodilo samo na priču. Teči nije bilo ništa, a Dragoljub je stradao drugima za primer.

- Uskoro mi Dragoljub pošalje ceduljicu iz zatvora sa porukom da završim fakultet. Dam dete svekrvi da ga čuva i u Nišu upišem Višu pedagošku školu. Čak napišem i molbu za stipendiju Višoj pedagoškoj školi, u kojoj pošteno priznam da mi je muž u zatvoru i da nemam posao. I oni mi daju stipendiju. Diplomiram za osam meseci i kao jedan od najboljih studenata dobijem nagradno letovanje od mesec dana u Dubrovniku.

Stan na rate

- Posle odem pravo u Ministarstvo prosvete, pošteno kažem gde mi je muž, a oni meni daju posao. Dragoljub je bio 27 meseci u zatvoru, ali je uspeo da se zaposli. Radili smo zajedno u školi u Rutevcu kod Aleksinca dve godine kad ga iznenada otpuste zbog političke prošlosti. Kaže on meni: "Ljubinka, idi u sreski komitet da moliš." I odem kod sreskog sekretara i ispričam kakva je situacija. "Moj muž je isplatio svoj dug 27 meseci na Golom otoku, a ispaštamo dete i ja ni krivi ni dužni", i on se sažali. Tako smo kasnije muž i ja radili u mnogim selima dok jednog dana nismo rešili da tražimo da nas premeste u Niš.

- Ja sam dobila posao u školi "Milka Protić" gde su uglavnom išla deca milicionera. Dragoljub je prešao u nišku gimnaziju "Stevan Sremac". Živeli smo kao podstanari, a onda smo jednog dana rešili da se napokon skućimo. Napišemo molbu stambenoj zadruzi da ćemo platiti odmah 40 odsto cene stana, a ostatak na kredit.

- Uselili smo se 1963. godine sa nekom starudijom od nameštaja. Kad nam odbiju od plate ratu za kredit i dok vratimo dugove familiji, ne ostane nam ništa. I počnem da držim časove matematike upola cene. Dođem iz škole, malo se odmorim i onda se ređaju đaci do uveče. Tako smo se mučili desetak godina. Danas uživam u penziji, u svojoj kući u Crvenoj Reci. Sin Miodrag sa ženom Mirjanom živi u Švajcarskoj, a moja unuka Linda me posećuje za letnji raspust. Cela porodica se trudi da ispuni amanet moga oca, održavamo o svom trošku crkvu, crkveni dom i seosku školu.