Najstarija Srpkinja u Americi
Niko u Mionici nije verovao da će Polka Nikolić smeti da se sa surčinskog aerodroma 1956. godine avionom vine u nebo i krenuti put Amerike gde ju je čekao suprug Velibor jer, kako je govorila njena majka: "Nisam te ja rodila da letiš". Ali, ljubav prema Veliboru je bila jača od straha od letenja te je Polka zabrađena maramom i sa cegerom u ruci sletela na aerodrom u Milvokiju u zagrljaj svom suprugu o kome dugo godina ništa nije znala.
-Nisam znala jezik te sam morala da radim najteže poslove po restoranima i hotelima, ali Velibor je imao dobar posao te smo živeli mnogo bolje nego što se u to vreme živelo u Jugoslaviji - veli Polka najstarija Srpkinja u Americi.
Deca su blago
-Imala sam sreće da sam u svom životu Srbiju videla još osam puta. Najveće blago su mi deca, petoro unučadi, desetoro praunuačadi i devetoro čukununučadi koji će se, ako bude sreće, za tri godine okupiti za moj stoti rođendan - kaže Polka koja je svog Velibora, ispratila na onaj svet još 1971. godine.
Početak Polkine životne priče je petnaestak godina pre sudbonosnog leta preko Atlantika.
- Pre Velibora ja se obećala jednom momku koji je bio sluga u mom komšiluku, ali jednog dana dođoše neke provodadžije te hvaleći Velibora, a stvarno je bio dobar i naočit momak, obrlatiše moju majku, a i mene, te ja pođem za njega. Tada sam sa udajom bila već i okasnila jer mi je bila dvadeset prva godina, ali malo šta osetih lepog na početku braka sa Veliborom. Tek što sam zatrudnela sa Vukosavom izbi rat, moj Velibor ode u vojsku, u Kosovsku Mitrovicu gde su ga Nemci zarobili i od tada pa narednih pet godina nisam znala da li je živ - kaže Polka i dodaje:
-Nisam gubila nadu da će mi se ako je živ, javiti i tako je i bilo. Poslao mi je na kuću pismo i pozvao me da idem u Ameriku a on nije hteo da dolazi u Jugoslaviju jer je posle zarobljeništva čuo da komunisti nisu raspoloženi prema bivšim nemačkim zarobljenicima, a posebno prema onima koji se nisu u zemlju vratili odmah nakon što su oslobođeni.
Kada je Polku Velibor pozvao da dođe u Ameriku za nju nije postojalo dvoumljenje šta da radi, već kako da stigne do Amerike.
- Svi su bili protiv toga da idem u Ameriku, a posebno baka Persa, žena koja je još dok je bio beba usvojila i podigla Velibora, i bila je istrajna u tome da u kući ostane moja ćerka Vukosava kako bi imao ko da je sahrani, tako je na kraju i bilo. No, srce mi je govorilo drugačije. Obukla sam ono malo garderobe što sam imala i pravac na avion koji me je doveo do Milvokija i mog Velibora koji me je sačekao sa buketom cveća i to je bilo prvo cveće koje sam u životu dobila. Ali, ne samo cveće jer sam sledeće godine, 1957. rodila ćerku Danu koja je i danas sa mnom, a Vukosava živi u Paštrićima - objašnjava baka Polka.
Ko misli da je i u to vreme Amerika bila obećana zemlja, onda, po rečima Polke Nikolić, greši. Polka i Velibor su započeli drugi deo svog života daleko od Mionice i to opet mukotrpno.
Zavičaj uvek u mislima
-Ponekad mi se čini da sam se navikla na život u Americi, ali znam da nije tako jer sam uvek u mislima u Srbiji, u Mionici i često i sve češće sanjam moja brda, ljude, kuće, vajate, prošće i bude mi lepo sve dok se ne probudim. A onda, onda se molim Bogu za sve one koje znam i koje sam zaboravila, a zaboravila sam mnoge, pa čak i mnoge od rodbine za koje ne znam gde su i da li su uopšte živi, kao što nekada nisam znala za Velibora, a to saznanje, da znate, itekako boli - kaže Polka.
