Vodi brigu o zdravlju gorštaka: Vozi lekare po nedođiji
Milisav Misa Grujić (68), penzioner iz Vranja, gotovo ceo svoj vek odradio je kao armirač građevinac u Minhenu, u Nemačkoj. Težak posao, ostavio je trajne posledice po njegovo zdravlje. Imao je nekoliko operacija, stoički sve teškoće podneo i sad oporavljen uživa leti u rodnom kraju, u novosagrađenoj kući u planinskom selu Vlase, 20-ak kilometra udaljenog od Vranja.
Milisav, koliko je u mogućnosti, stalno pomaže svoje selo.
- Smatram da je božja i ljudska obaveza, da pomognem, pre svega, zdravstvo u selu. Centralna zdravstvena stanica za 22 sela u kraju Poljanica i Klisura je u Vlasu i uvek nešto fali. Ne žalim novac da pomognem, kupio sam preko potrebni materijal za laboratoriju u ambulanti. Kada sam u selu, odazivam se po pozivu, doktoru Dušanu Novkoviću i laborantu Novici Cvetkoviću kad treba da se ode kod nekog pacijenta u udaljenim selima, gde je put razlokan i jedva se prolazi. Imam džip i ladu kojima stižem svuda i Zdravstvenoj stanici uvek stojim na raspolaganju. Pomogao sam i izgradnju TV repetitora - kaže Milisav.
- Moje detinjstvo je obeležila nemaština, neprospavane noći zbog gladi, rad od malena na posnoj, kamenitoj zemlji koja nije bila nimalo izdašna. Živeli smo u susednom Golemom Selu, ispod obronaka okolnih planina, u mahali Grujinci. Čekali smo da završimo osnovnu školu, pa u pečalbu.
Sa 15 godina, sa zemljacima otišao sam u Beograd, da radim na građevini u preduzeću "Ratko Mitrović". Onako stasit, skoro dva metra visok, odmah su me odredili da radim u grupi sa armiračima. Kasnije ću dobiti sertifikat i postaću kvalifikovani armirač - priča Milisav.
U Beogradu je radio i posle odsluženja vojnog roka, ali ne za dugo. Čuo je jednom prilikom gde radnici na gradilištu pričaju o potrebama za građevincima u Nemačkoj i odmah se prijavio. U tuđinu je otišao, 1969. godine, sa zemljakom Dragomirom Dimčićem.
- Došli smo u Minhem, kao zakratko, da vidimo kakav je posao, koliko se plaća, da zaradimo koju marku, pa natrag. Plaćalo se dobro, ali radilo se mnogo. Od rano ujutru do kasno uveče. Nekad i noću. Nema vikenda! Samo rad i kuća. Oženio sam se ubrzo Vericom iz mog kraja i dobili smo sinove: Dragana i Ivana - kaže Milisav.
Pamti izgradnju mnogih zgrada u Minhenu, ali nikad ne zaboravlja podizanje zgrade u Olimpijskom selu, 1972. godine.
- Moja grupa je gradila tri sprata na zgradi, od 17. do 20. sprata. Nosili smo gvozdene šipke debljine kao pivske flaše. Bio sam mlad, zdrav, jak, na jednom kraju sam nosio šest takvih šipki, a na dugom su bili trojica i zabušavali - smeje se Milisav.
Radeći stekao je veliki kuću u Vlasu, sa lepo uređenim dvorištem, lozom ispred ulaza, pomoćnim zgradama, imanjem koje obrađuje iz razonode.
Sinovi ostali u Minhenu
- U Minhenu sam podstanar, ali zato sam pomogao da sinovi kupe u Minhenu svojim porodicama stanove. Ispunjen je moj san, da imam porodicu, unuke blizance od sina Dragana, Marka i Nikolu (15) i kuću o kojoj sam kao dečak toliko maštao - ističe Milisav.
