Zavičaj sanja u Ilinoisu
Staniša Jović zvani Borac (55), dolazi stalno, iz američke države Ilinois gde živi, u svoje rodno planinsko selo Vlase, 20-ak kilometara severozapadno od Vranja. Bez zavičaja i Srbije ne može, zato već puna dva meseca odmara u selu i krstari voljenom zemljom.
- Došao sam da uživam u lepotama svog sela, da nađem odmor i mir pored reke Veternice gde sam proveo bosonogo detinjstvo i bezbrižnu mladost. Često sanjam rodno selo. Dođem da se vidim sa drugovima i drugaricama sa kojima sam završio osnovnu školu. Sagradio sam veliku kuću i nameravam kad-tad da se vratim. Odlazak u Ameriku stalno odlažem, prvo zbog izgradnje kapele na mesnom groblju, potom voljenog kluba beogradskog Partizana.
Sa porodicom sam stalno na vezi, ali najviše mi nedostaje slatko gugutanje jednogodišnje unuke Melanije i tromesečnog unuka Kristijana - priča Staniša.
Svojevremeno, imao je sreću da mu je stric Stanko živeo u Čikagu u Americi, pokupio je porodicu, suprugu Veru i sinove Miljana i Davora i otišao 1994. godine, bez pozdrava. Kad mu je umro otac Đorđe, odveo je u Ameriku i majku Savku. Skrasio se u Kerol Strimu u američkoj državi Ilinois.
Dolazi stalno, a boravi u proseku po dva meseca i više. Njegova je inicijativa da se sagradi, na mesnom groblju pored crkve Sveti Ilija, trpezarija.
- Počeli smo pre dve godine, ove završavamo radove. To bi bilo naše dobročinsko delo u znak poštovanja prema precima i zalog za budućnost našim potomcima da nastave tamo gde smo mi stali-kaže Staniša.
Želja je bila da zgrada bude uklopljena u stil gradnje crkve koja je sazidana 1930. godine od strane priloga meštana sela Vlasa, Stanca, Roždaca i Trstene, u vreme Kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića. Tada je crkvu osveštao episkop niški Dositej, a sada žele da to bude episkop vranjski Pahomije sa sveštenstvom.
- Morao sam da odem iz sela i Srbije. Bio sam i ostao vatreni pobornik ravnogoraca, kao i svi preci. Te 1994. godine, na jednom skupu u selu pocepao sam veliki poster Slobodana Miloševića i krenule su nevolje. Odlučio sam, put pod noge, ali zov zavičaja, što više vreme prolazi, sve je veći -iskren je Staniša
Guča kao lek
- Bio sam u Guči. Uživao sam u sviranju trubača, ovog puta mi je posebno drago što su "južnjaci" osvojili sve nagrade. Najbolji orkestar je iz Vranja, a njegov kapelnik Nenad Mladenović je moj prijatelj. Lepo sam se proveselio, a nisam mogao da odolim jagnjećem pečenju i svadbarskom kupusu - ističe Staniša.
Oporavak u banji
Bio sam i u kraljevskoj Ribarskoj Banji gde sam proveo izvesno vreme na rehabilitaciji. Prelepo je, a i pomaže, posebno lekovita voda. Imam problema sa diskushernijom, to je od stalnog sedenja za volanom, jer sam profesionalni šofer - veli Staniša.
"Grobar"
- Partizan mi je u srcu, sinovi su, takođe veliki fanovi. Kod kuće sam jugo ofarbao u crno-belo, a umesto tablice piše "grobar". Svaki uspeh proslavimo tim autom na ulicama Kerol Strima sa zastavama, sa klupskim obeležjima. Neuspehe odbolujemo. Moja krv je crno-bela, zato sam i gledao da budem u Srbiji u vreme kad Partizan igra neku utakmicu u Evropi. Desilo se da to bude sa rumunskom Steauom, pa još pobeda - kaže Staniša.
