Grob junaka bez belega

Smrt je, nažalost, još jednom bila brža. U trenutku kad su prošlonedeljne "Vesti" već bile u štamparskoj mašini iz Šavnika je stigla vest da je preminuo 90-godišnji Krsto Kujundžić, čiju smo ispovest objavili u tom izdanju.

Arbinsko groblje u Kalimanićima gde počiva Branko Kujundžić

Plemenita starina nije dočekala da vidi u novinama tu priču, a u grob je poneo i veliku ranu na srcu, neispunjenu želju da neko napiše punu istinu o njegovom bratu od strica Branku Kujundžiću, njegovom stradanju, junaštvu i podvizima, kako mu bar ime ne bi sasvim potonulo u zaborav.

Iz poštovanja prema sjenima Krsta Kujundžić, ipak ćemo ispuniti taj svojevrsni amanet koji nam je ostavio: na osnovu njegovog i kazivanja nekoliko drugih svedoka, odnosno na osnovu podataka do kojih smo došli nakon dužeg istraživanja, sročili smo priču i sklopili mozaik sudbine Branka Kujundžića.

Šamar na pravdi Boga

- Bio on dobro stariji od mene - sećao se Krsto Kujundžić, započinjući kazivanje o Branku, najstarijem od tri sina njegovog strica Mira. - To je bila školovana glava, nije bilo po dva oka u glavi u koja on nije smio pogledati. Studirao i završio pravo u Beogradu. Bog zna otkad se povezao i postao i komunista i otkad se ćutekao sa žandarima po Beograd. Pošalju ga u vojsku.

Kao školovan čovjek, on je dobio i čin rezervnog potporučnika. Jednoga dana dogodi se da nekakva pogana oficirčina, bez ikakva razloga, na pravdi Boga, pred strojem ošamari nekog vojnika, ali, ko je vidio - nije vidio, ko je čuo, nije čuo. Branku se smučio taj fukarluk i bezdušnost tog oficira, još više kukavičluk tih koji su sve to vidjeli, pa sjede i višoj komandi napiše žalbu i kaže sve kako je bilo. Sve bi džaba bilo kad niko drugi nije htio ili nije smio da posvjedoči, čak ni taj vojnik koji je dobio šamar. Okuražio se samo jedan aktivni podoficir - Mile Pajić se zvao, bio izgleda rodom odnekud iz Bosne. On je jedini sve posvjedočio mome bratu.

- Ne umijem ti reći kako je poslije bilo, je li ta pogan oficirska nešto kažnjena, ali znam da je najdeblji kraj izvukao taj podoficir Pajić - istog momenta je demobilisan i sklonjen iz vojske, ostavljen praktično na ulici. Kako je i moj brat malo potom demobilisan i krenuo u Brodarevo na posao kod našeg komšije odavde, inžinjera Radovana Ružića, koji je imao neku moćnu građevinsku firmu, on povede i tog Pajića sa sobom da ga tamo zaposli u znak zahvalnosti za žrtvu koju je podnio zbog njega. Kod Ružića je radio nekakav Njemac, inžinjer, znam da se prezivao Bader. Bio je glavni računovođa ili nešto tako, uglavnom, nosio je pare i isplaćivao radnike po terenu. Bio, po prilici, velika poganština i krvopija, zakidao radnicima i zlostavljao ih. Da li zbog toga ili je nekakav drugi đavo splete pamet tome Brankovom prijatelju Pajiću, tek on skuje plan da ubije i opljačka toga zlotvora švapskog.

Kaput jedini dokaz

- Uvreba zgodu, krne ga nožem i s velikim parama krene da bježi, nauman da se nekako domogne Crne Gore ili Bosne. Dočeka ga Lim, nema niđe mosta, a on kletan nadošao, bije iz brda u brdo, ne da se ni gledati a kamoli gaziti. Tu neđe u blizini živjeli nekakvi - pričalo se da su se prezivali Tomovići - koji su držali neku skelu na čekrk i prevozili narod preko rijeke. Za pare dakako. Kako je dalje bilo ne umijem ti posigurno kazati, jesu li oni na neki način opazili da Pajić ima velike pare ili im je on sam kazao, tek oni se polakome, pa umjesto da ga prevezu preko Lima, utuku ga, uzmu mu sve pare i zatrpaju taman tu neđe pored rijeke. No, pare ne muče no buče. Oni se ne mogli strpljeti nego se odmah počeli razmetati i kupovati i što im ne treba. Oni koji su tragali za ubicom Badera opaze ili im neko došapne. Veliki maraguni odmah pritegnu Tomoviće kako oni znaju i umiju: otkud vam pare? Ne bilo vrdanja - ispričaju sve potanko kako je bilo i kažu đe su zatrapili Pajića. Nagnali ih, otprilike, da ga taman oni i otkopaju. Na Pajiću neko nekako prepozna kaput moga brata Branka. Policija već bila proptala da su oni prijatelji i da su došli zajedno u preduzeće kad se Branko vratio iz vojske, a biće da su još bolje znali da je Branko komunista pa im izgleda dobrodošlo da i njega o jadu zabave - osumnjiče ga da je on organizator svega, da je bajagi s Pajićem još u vojci sašio zločinački plan kako da se domognu blaga.

- Džaba se Branko branio da o svemu ne zna ništa, da jeste sa Pajićem bio dobar drug s kojim je sve dijelio, da su i odjeću razmjenjivali i da se tako i njegov kaput slučajno našao na njemu. Sve mu bilo uzaludno, sud mu - a sudilo se u Skoplju - nije ništa povjerovao i uvažio - osudilo ga na 11 godina strogog zatvora i tu više nijesu pomogle nikakve žalbe. Bila je to žestoka kazna - a Branka sigurno koštalo više to što je bio komunista, jer sem tog nesrećnog kaputa sud nije imao nikakvog drugog dokaza da je on na bilo koji način bio upleten u taj zločin...

Ostao bez ruke

Bilo to 1938. godine. Branka su odmah uputili na izdržavanje kazne. Prvo u Lepoglavu, a rat i kapitacija 1941. ga zatekli u Sremskoj Mitrovici. Tu su vlast i upravu nad robijašnicom odmah preuzele ustaše:

- Biće da je Branko dugo vrebao priliku kako da pobjegne - sećao se dalje Krsto Kujundžić. - Kao starog robijaša bilo ga zapalo da se slobodnije kreće i da drugim robijašima dijeli veš. Neđe 1942, prilikom jedne smjene stražara, on uvreba zgodu te ubije jednog od stražara. Skloni ga neđe i zguli s njega uniformu, presvuče se, na brzu ruku obrije i brkove, pa pravo na bedem kod jednog od tih novih stražara, koji ga nije poznavao odranije: daj mi tu pušku i idi javi se komandiru, poslali su me da te zamijenim... Ne sumnjajući ništa, onaj mu preda pušku, a Branko, čim je stražar zamakao iza ćoška ka komandi, preko žice. Dok se otkrilo šta je bilo, on već umakao na slobodnu teritoriju i brzo se povezao se sa sremskim partizanima. Tamo, izgleda, našao i dosta svojih drugova sa studija.

- Nije da ga hvalim zato što je moj, nego to je odista bila vidra i munja ljudska. Predratni pravnik i komunista, uz to četiri godine kaljen na svakakvim mukama i vatrama u tamnici, postao ubrzo junačina i Nebojša kadar i stići i uteći i čelo isturiti đe su malina drugih smjeli. Posebno se, kazivali su mi neki do kojih sam dopro poslije rata, a ima to zapisano i u nekim knjigama, istakao u jednoj borbi sa Njemcima kad je uništio gnijezdo sa četiri teška mitraljeza. Kasnije je, kako sam doznao, bio i ranjen, ostao i bez ruke, a poginuo je neđe 1944. godine. Od tada se na njegovo ime i grob neznani sliježu godine zaborava - setno je završio svoju priču Krsto Kujundžić.
Kujundžići su tek tri ili četiri godine po završetku Drugog svetskog rata doznali kako je i gde Branko okončao život. Pored ostalih, obraćali su se za pomoć i tadašnjim visokim državnim i partijskim rukovodiocima iz Bosne i Hercegovine Rodoljubu Čolakoviću i Cvijetinu Mijatoviću.

Krstov amanet

- Moj otac je nekako doznao, što će potom potvrditi i Čolaković i Mijatović, da je stric Branko iz Srema dospio na Sutjesku, da je preživeo i tu golgotu u kojoj je ostao bez ruke - kaže Tomislav Kujundžić, jedan od trojice sinova Boška Kujundžića, koji sada živi u Kraljevu. - Kao invalid bio je izgleda komesar u nekoj pratećoj četi zaduženoj za ranjenike. Poginuo je 1944. u selu Kalimanići, tridesetak kilometara od Sokoca na Romaniji. Doznali smo takođe da ga je sahranio Radovan Samardžija iz Berega na takozvanom Arbinskom groblju, čovek u čijoj je kući "Branko Crnogorac", kako su ga tamo svi zvali, boravio noć uoči pogibije. Moj brat Dragan i ja smo 1968. išli na Romaniju, našli Brankov grob, ali nam boračka organizacija iz nekih razloga tada nije dopustila da prenesemo njegove kosti i sahranimo ih na rodnom Previšu...

Kujundžići su kasnije saznali, a to nam je ovih dana potvrdio i Milivoje Janković, sekretar boračke organizacije u Sokocu, da on nije prenesen niti se njegovo ime nalazi na spomen-kosturnici u Sokocu, niti na nekom drugom od spomen obeležja partizanskim borcima, podignutih na Romaniji.

- Arbinsko groblje se nalazi na sto koraka od moje rodne kuće - veli Tomo Bukva, 70-godišnji penzioner iz Sokoca, rodom iz Kalimanića. - Tačno je da na samom ulazu u groblje postoji jedan mramor, pravougaoni kamen bez imena ili bilo kakvog drugog biljega, a pošto niko drugi u selu ne zna čiji je to grob, ja sam gotovo stoprocentno uvjeren da je baš tu sahranjen taj čovjek. Po tome što je već skoro sasvim zarastao u travu, nema sumnje da tu nije sahranjen niko iz ovog sela ili bliže okoline...

Da li će se na ime i grob ovog čoveka za nezaborav i dalje slegati trava zaborava, ili će se njegova rodbina i boračka organizacija sa Romanije postarati da mu bar ime ne potone u tmušu prošlosti, ostaje da se vidi. Tek tako bi bio u potpunosti ispunjen veliki amanet i predsmrtna želja njegovog od prošle nedelje pokojnog brata od strica Krsta Kujundžića.