Čezom u bračnu luku
Milovan - Mićo Urošević i njegov unuk Pavle jedini su kočijaši u selima oko Rasine pod Jastrepcom. "Ništa lepše nego kada vam u čeze sednu mlada i mladoženja i kada krene svadbena kolona", kažu Mićo i Pavle.
Vreme fijakera, čeza i kočijaša koji su nekada bili sastavni deo gotovo svakog slavlja u varošima i selima Srbije, odavno je minulo. Međutim, iako se čini da su čeze izgubile bitku sa savremenim automobilima, ipak sve je više domaćina, posebno onih koji rade u inostranstvu, a takvih je u podjastrebačkim selima mnogo, koji bi da na čelu slavljeničke kolone budu konji i čeze u kojima se voze oni u čiju čast se obavlja veselje.
Problem je u tome što je sve više onih koji bi da za svečanosti angažuju čeze i kočijaše, a njih nema. U selima pod planinom Jastrebac, sa kruševačke strane, ovaj posao obavljaju samo Milovan - Mićo Urošević (68) iz sela Vitanovac i njegov unuk i pomoćnik u kočijaškom poslu, devetogodišnji Pavle. Naravno, od posla ne bi bilo ništa ako se ne pomenu i njihovi konji Cajka i Soko.
- Od kada znam za sebe u našoj kući su se gajili najbolji konji, i radni i trkački, a imali smo najlepše čeze i fijakere koje smo koristili samo za nas. Međutim, pre 30 godina sam u Starom Selu kod Vrnjačke Banje našao ove čeze koje su, kako mi je tadašnji vlasnik rekao, mada ni on nije bio baš siguran, pripadale knjazu Milošu. Bile su u jadnom stanju, ali vremenom sam ih popravio i ulepšao i vozim ih na slavljima i veseljima u čitavom Rasinskom okrugu. Ranije je nas kočijaša bilo nekoliko. U svim selima pod Jastrepcom ovo su jedine čeze, te posla imam tokom cele godine. Vole ljudi, a posebno naši koji rade po svetu, da slavlje uveličaju čezom, a ja volim slavlja i zdravice na veseljima, te mi nije teško da prevalim i po pedesetak kilometara kako bih iz kuće, ili do kuće, nekog domaćina poveo slavljeničku povorku - kaže Mićo.
Zapravo, ne može se reći da je Mićo jedini kočijaš u ovom kraju jer mu u poslu već tri godine ozbiljno pomaže njegov devetogodišnji unuk Pavle.
- Imam četvoro unučadi. Pavla je Bog obdario i za školu i za sve poslove na selu. U školi je najbolji đak, a u našem dvanaestočlanom domaćinstvu on je već odavno preuzeo brigu o kozama, ovcama i konjima. On ih hrani, muze, timari i on mi je najbolji pomoćnik u kočijaškom poslu. Već odavno zna sve narodne običaje na slavljima i veseljima, zna da komanduje konjima, da vozi čeze, što mi olakšava posao i dozvoljava mi da na slavljima i ja popijem koju više. Konji znaju put do kuće, a Pavle zna sa njima, te pri povratku kući Pavle je taj koji vozi, a deda sedi pozadi i uživa - hvali Mićo Urošević svog unuka Pavla.
Već i posle svega nekoliko razmenjenih rečenica sa Pavlom očigledno je da je on prevazišao svoje godine i da je na dobrom putu da do kraja ispeče kočijaški zanat.
- Bez obzira na to čime ću se baviti u životu i kakvu ću školu da završim, nastaviću posao kočijaša jer je za mene. Neka misli ko šta hoće, taj posao je najlepši na svetu. Ima li šta lepše nego kada u fijaker sednu mlada i mladoženja. Deda i ja poteramo konje, trubači ispred, a svi ostali za nama. Jes, deda mi je pričao da devojke vole kočijaše, ali trebaće još vremena da se uverim da mi je deda pričao istinu - veli Pavle.
Svoj prvi kočijaški cilindar dobio je upravo na jednoj svadbi.
- Pre dve-tri nedelje deda i ja smo vozili na nekoj svadbi. Priđe mi neki veseli gost i pita me da li bih voleo da imam pravi kočijaški cilindar? Kaže, kao oni u Beču. Kažem da bih voleo, ali onako, mislim popio neku više pa bi tek da kaže koju. Ne prođe dva-tri dana stiže mi brzom poštom paket i u paketu pravi cilindar. Od tog dana deda vozi fijaker u narodnoj nošnji, a ja sa cilindrom na glavi - kaže Pavle.
