Kozje mleko je božji dar
Predrag Stamenković iz planinskog sela Izumno kod Vranjske Banje već šest godina gaji alpske i sanske bele koze. Počeo je od stada koje je brojalo svega petnaestak koza da bi danas imao 60 grla. Sa majkom Nadom pravi prvoklasan sir, prodaje i mleko i surutku. Više ne znaju za nemaštinu, počeo je i staru kuću da popravlja, a planovi su veliki.
- Moj cilj je bio da imam najmanje 50 koza i uspeo sam u tome. Kozji sir, mleko i surutka našli su svoje stalne kupce. Koliko je samo flaša lekovite surutke završilo put Nemačke kod naših zemljaka. Najviše u okolini Frankfurta, u Gizenu i Grinburgu, gde sam nekad igrao košarku - priča 43-godišnji stočar.
Predrag ustaje sa svitanjem, pomuze koze, odradi još neke poslove, počisti, ponese zavežljaj sa hranom i odvodi ih na ispašu. Vraća se kasno u podne. Posla oko njih uvek, do deset uveče kada odlazi na spavanje.
- Majka se brine za mleko, sledi kuvanje, i priprema za pravljenje sira. Sve što radi, po njenim je receptima sačuvanim iz nasleđa od predaka. Ako dnevno pomuzemo 100 litara mleka, od te količine izađe 12 kilograma kvalitetnog mladog sira. Uzeli smo u zakup i zemlju gde sadimo detelinu i pšenicu - priča Predrag.
Specijaliteti
- Spremamo se da krenemo sa proizvodnjom sira pomešanim sa seckanom neljutom i ljutom suvom paprikom, sa susamom i kikirikijem. Od sledeće godine sa jagodama, u letnjim mesecima. Kupaca imamo unapred - priča Predrag.
Posle toliko godina mukotrpnog života našao je smisao svog života u selu gde se rodio. A prošao je Grčku, Nemačku u potrazi za poslom da bi se vratio i radio u sportskoj kladionici u Vranjskoj Banji. Morao je od najranije mladosti da brine za sebe i majku Nadu, da popravi dotrajalu kuću, obezbedi ogrev, obuću i odeću i hrane da ne bude gladi u kući. Završio je Srednju ekonomsku školu u Vranju.
- Za fakultet para nije bilo, a sa srednjom školom nije bilo posla. Radio sam teške fizičke poslove, moralo se preživeti - kaže Predrag koji je igra i košarku, ali se na kraju u potrazi za poslom i zaradom obreo se u Grčkoj, na Kritu.
- Na ostrvu sam radio i živeo od 1992. do 1997. godine sve dok se nisam vratio da odslužim vojsku. Na Krit sam otišao sa društvom koje je odlazilo da bere pomorandže, bila je prava sreća ko se zaposli kao konobar u kafiću. Ja sam se opredelio za posao radnika na farmi. Svi su me smatrali ludim jer je to bio težak, prljav posao. Nisam hteo nikom da objašnjavam da sam samo to mogao da radim, jer kao seljačkom detetu ljubav prema životinjama je smisao života - kaže Predrag koji je počeo da radi na farmi zečeva.
- Na farmi sam puno toga naučio. U slobodno vreme sam obilazio male farme sa kozama. Na Kritu tada nisu čuvali više od 20 koza. Shvatio sam koliko je to pametna životinja, a njeno mleko je božji dar. Tada sam počeo da maštam o svojoj farmi - ističe Predrag.
Po povratku iz vojske komšija Milan Stamenković koji je živeo u Grinbergu blizu Frankfurta poveo ga je sa sobom da bi mu našao bilo kakav sezonski posao.
- Komšija Milan je znao kakav sam košarkaški talenat bio i predložio je da se oprobam u tamošnjem lokalnom klubu. Igranje košarke omogućilo bi mi da lakše dođem do posla. Sve je krenulo kako treba, odmah sam nakon mesec dana treninga počeo da igram. Ipak, od sudbine ne možeš da pobegneš. Nakon četiri meseca doživeo sam tešku povredu ligamenata i morao sam da kažem zbogom košarci. Bio je to amaterski klub, lečenje je trebalo da bude dugo, a to nije imao ko da plati. Na kraju, odlučio sam da se vratim i skrasim kući i našao posao u kladionici - priča Predrag. Svoj san sa Krita da postane poznat kozar ipak je ostvario i ne krije zadovoljstvo što je postao svoj na svome.
Jetra kao nova
Vredni kozar navodi da mu se često javljaju ljudi koji traže sir i surutku zbog lečenja.
- Oni imaju prednost i ne odbijamo ih. Posebno kada su u pitanju mladi sir i surutka. Dolazili su ljudi i govorili da su im mlad sir i surutka spasli život jer su se lečili od kancera. Posebno, kad je u pitanju jetra. Imao sam slučaj da mi dođe mušterija i kaže da su mu dani odbrojani jer mu je jetra uništena od kancera. Čovek, žut u licu kao vosak, delovao je izgubljeno, ali sam ga ohrabrio govoreći mu o čudotvornim moćima kozjeg mleka. Dogovorili smo se da mu svakog jutra donosim litar i po taze, nekuvanog kozjeg mleka koje bi popio u kratkim razmacima, odmah. Za pola godine bilo mu je mnogo bolje, posle godinu dana bio je drugi čovek, a nakon dve godine lekari su konstatovali da je mu je jetra kao nova - priča Predrag.
