Za Amerikance Srbija je Sibir
Sestre Ema i Dana Tomašević rođene su u Americi. Žive u predgrađu Čikaga, ali zahvaljujući roditeljima Ani i Predragu ne zaboravljaju Srbiju.
Ema je već sedmi, a Dana peti put u zavičaju svojih roditelja. Pradedovski koreni su im se zalepili za obuću i raspust provode u gradu na Đetinji i kraj Morave, jer majka Ana je rođena u Užicu, a tata Predrag u Čačku. Roditelji vaspitavaju kćerke da neguju korene, pa je Emin i Danin dolazak u roditeljski zavičaj uobičajena letnja avantura. Najveći deo vremena u Užicu provode u etno-restoranu Konak okruženi ljubavlju i pažnjom bake Cice i dede Dragana koji su vlasnici kafane. Sa polica kafane pažnju privlače pegla na žar, srp, lampa petrolejka, tučak, svrdlo, preslica, pržun za kafu, mamuze solunca pukovnika Milana Kovačevića i stvari Nićifora Kovačevića, Draganovog dede po majci. Sve te starine bude nostalgična sećanja na prošla vremena.
Koje je moje ime
- U školi su počeli da me zovu Dejna, ali ja sam im kazala da je moje ime Dana i tako me svi sada zovu mada im je trebalo vremena da prihvate ono na čemu sam insistirala - priča Dana.
- Moje kćerke obožavaju boravak u Srbiji. Najviše vremena provodimo sa mojim roditeljima, jer čekamo da nam se moj suprug pridruži ovih dana. Tu su i posete rođacima i familiji. Češće odlazimo u crkvu jer nam je crkva ovde bliže nego u Čikagu. Odlazimo na slave i svadbe. Za moje kćerke je svojevrstan doživljaj da odu u prodavnicu da kupe sladoled, da idu na pijac, u komšiluk iako nas nisu zvali, što je njima vrlo čudno. Ovde osećaju veću prisnost. Idu same u šetnju, u dečjem parku vrlo brzo sklapaju nova prijateljstva, a to sve rade bez moje prevelike kontrole i to ih raduje - priča majka Ana.
Ema je završila četvrti, a Dana treći razred. Odlične su učenice. U Užicu ne provode samo vreme u igri, išle su i u kreativnu radionicu Snežane - Nene Kovačević, kostimografa užičkog Narodnog pozorišta.
- Ovde mi je sve blizu. Majka me pušta da idem sama u grad. Svaki čas idem u kupovinu. Lako upoznajem nove drugove i drugarice. Kod dede i babe u kafani jedem kačamak, proju, lepinju sa sve u kojoj ima pretopa. U Americi nam majka sprema takvu lepinju, ali nema pretopa. Jedemo duvan čvarke kakvih nema u Americi - nabraja Ema.
Za najveći broj Eminih i Daninih drugarica i drugova Srbija je nepoznata zemlja.
- Većina mojih najboljih školskih drugova i drugarica ne zna gde je Srbija i nikada nisu čuli za tu zemlju. I oni koji misle da znaju obično greše. Jedan od mojih drugova misli da sam iz Sibira ili Sirije. To je najčešća greška koju prave - ističe Ema.
U svakodnevnim pričama koje vode sa svojim novim drugovima nezaobilazna tema su događanja u školi.
- Više volim da idem u američku školu. Sviđa mi se način na koji učimo. Moji vršnjaci u Srbiji mi pričaju da su njihovi programi obuhvatniji, da im je u školi zbog većeg broja obaveza mnogo teže nego nama u Americi. Čini mi se da je za njih odlazak u školu mnogo strašniji nego za nas koji pohađamo američku školu - kaže Ema. Obe devojčice govore srpski i pišu ćirilicom. Boravak u Srbiji Ema i Dana začiniće na Saboru trubača u Guči gde se trube najbrže i najbolje ispravljaju. Šezdeset dana provedenih u Srbiji prepričavaće u Americi do sledeće godine, a onda, opet, povratak u zavičaj svojih roditelja.
