Bitka za hleb: "Gazde su me tukle kao vola u kupusu"
Dobar dan! Dobra vam Bog dao! Od čega živite? Od muke, dočekuje nas pre vremena ostareo, 44-godišnji Goran Bojković, na jednoj od brojnih krivina planinskog sela Gornji Punoševac, 30-ak kilometara udaljenog od Vranja. Obučen je u odelo što mu dali meštani. Usred upeklog julskog podneva pantalone su mu uvučene u zimske čizme, ima majicu, izbledelu, ali čistu. Znoj mu curi niz vrat praveći brazde na leđima.
- Jutros sam rano ustao da u obližnjoj šumi nakupim suvog granja za loženje šporeta, trebaće danas da umesim hleb, mora da jedem, zavijaju mi creva, a drugo nemam - kao da se pravda. Sada živi u privremenom domu, koji se na obronku brda nakalemio i pružio mu utočište zahvaljujući dobrim ljudima, meštanima koji su se iselili.
Kuća, vajat za drva, štala koja zvrji prazna. Tu je i česma sa dovedenom izvorskom vodom. Dvorište pokošeno. O domaćinstvu vodi računa Goran, jer ga koristi.
- Onoliko koliko mogu, toliko pazim, a moje mogućnosti su male, osim volje da radim. Hvala komšijama koji mi dadoše kutak gde mogu da prespavam, neka ih Bog blagoslovi i čuva od demona koji su svuda u Srbiji. Da nije njihovog dobra morao bih da spavam u nekoj štali, pa kad se više ne bude moglo, tu su uže i greda - priča Goran uz duboki uzdah.
Marš, robe
U kući koristi jednu sobu, ogaravljena je od dima.
Dim navire sa svih strana iz pohabanog šporeta.
- Dobre komšije su mi dale da koristim njihovo domaćinstvo kako bi se sačuvalo ognjište i plavičast oblak iz njihovog odžaka. Ne radim nigde. Ako me neko pozove iz ovog našeg kraja, poznatog kao Sveti Ilija, odem i radim, bilo šta, za onoliko novca koliko mogu da pruže.
Osudio me Bog i moja porodica i ostadoh sam, pustinjak na ovom svetu! Oca i majku nemam, a šira familija me najurila iz kuće. Imao sam pravo da ostanem u svom domu, ali, izgleda, nije bilo mesta za mene. Sve sam okusio na ovoj svojoj poderanoj koži, da li ispaštam nečije grehe samo dobri Bog zna - seda Goran za drveni sto.
Soba je počađavela od dima, u šporetu pucketa granje sasušenog bagrema. Širom otvoren prozor ne pomaže, do daha se teško dolazi.
Omalen, koščat, sa dugim rukama i krivim nogama koje dok hoda kao da kose travu, sa nabreklim žilama na vratu, pokušava da se sabere i otvori dušu.
- Mnogo su me gazde tukle, dok sam radio kod njih. Krvnički i to samo kada treba da mi isplate nadnicu. "Mrš", čulo bi se, i onako prebiven, umoran od života, jedva sam se dovlačio kući u Gornji Punoševac, a pešačio sam i po desetak kilometara kozjim stazama. Padao, dizao se, širio ruke u pravcu neba, plakao kao dete - kazuje Goran svoju gorku ispovest, sudbinu modernog roba u Srbiji.
Nikakav život
- Nisam lud kako neki misle, još sam svestan i pametan. Volim život, pa bio nikakav kao što je sada - kaže Goran, spreman da se i dalje bori sa gazdama za hleb svoj nasušni.
Iako su ga gazde smatrale za božjeg čoveka, prema njemu su se odnosile kao sledbenici đavola.
- Nisam ni glup ni budala, svestan sam i pametan čovek. To što sam ubog i siromašan ne daje im za pravo da se prema meni odnose gore nego prema stoci. Više puta sam radio kod pojedinih seljaka po dan-dva, ali i po nedelju i više.
Kada bi došlo vreme da me isplate, a dnevnica je bila i do 500 dinara (četiri evra), skočili bi na mene i gabrovim prutom me isprebijali kao vola u kupusu, govoreći: "To si zaradio radeći, marš da ne dobiješ duplu porciju" - priča Goran, koji osim trpljenja ne zna šta bi drugo uradio.
Pištolj u glavu
Najveću traumu je zaradio kod jednog gazde iz Vranja, kada mu je sekao drva pet dana, a on ga zamalo nije ubio pištoljem.
- Radili smo naporno, teglili drva kao kljusad samaraška iz dubodolina do prohodnog puta. Pet dana, pet dnevnica po 10 evra, za mene golema para. Kaže mi gazda: "Platiću ti za mesec dana, kad prodam drva." Radio je na veliko, izgleda da je sekao drva koja nisu njegova, ali to je u mom kraju uobičajeno. Prođe mesec-dva, on se ne javlja. Prođe godina i rešim se da odem kod njega. Odem, kucam na vrata, izlazi moj gazda, uvodi me u hodnik, postavlja na stolicu i pita: "Zašto si došao?" Kad sam zatražio svoje nadnice, on otvori fioku na obližnjem kredencu, izvadi ogroman pištolj i cev mi nasloni na čelo. Oduzeo sam se od straha. "Hoćeš li sad da ti platim ili odmah", drao se. I tako ja pobegnem glavom bez obzira - priča Goran.
Nema nikakvih prihoda. Od dnevnice, kad radi i kad je dobije, prvo kupi džak brašna i donese ga na ramenu, od prodavnice u centralnom selu na Bareliću do kuće, noseći ga peške šest kilometara. Osim hleba, pečuraka kad ih ima i šumskih plodova, jede i malo povrća kad mu neko od gazda podari dok radi kod njih. Mesa nije probao godinama.
Od odeće i obuće Goran ima ono što mu drugi daju. Staro, iznošeno, pocepano. Šta će, mora da živi. Razmišljao je da digne ruku na sebe, ali ne može!
Greška u spisku građana
Goran se nije mirio sa uperenim pištoljem, otišao je u vranjsku policiju, a tadašnji načelnik službe, koji je kasnije smenjen, kada ga je saslušao, rekao mu je:
- Dobro si prošao, mogao je 'ladno da te ubije i nikom ništa. Ko može da dokaže da ga nisi napao i da te nije ubio u samoodbrani? Idi, dobro si postupio, mani se dnevnica!
Goran je tako odustao od svojih nadnica jer je ovaj Vranjanac poznat po nasilništvu.
- Nikom ne bi odgovarao jer sam, ja, očigledno greška u spisku građana Srbije - kaže Goran.
