Ljute paprike za japanskog ambasadora

Postoje ljudi koji svoj život posvete rodnom ognjištu, čuvajući ga od zaborava i nestajanja. Penzioner Čedomir Krstić, poznatiji kao Čeda Apsandžija, jedan je od onih koji se svojski trudi, organizujući brojne akcije i manifestacije, da oživi selo Krševica, skrajnuto sa puta i od Boga.

Rodio se ovde, a od desete godine živi u Vranju gde je dočekao i penziju kao činovnik u Okružnom zatvoru u Vranju i gde je stekao nadimak Apsandžija. Kad je otišao u penziju, vratio se u bujanovački kraj, ljudima s kojima je delio bosonogo detinjstvo.

U to vreme, 2003. godine, otkriveno je arheološko nalazište Kale, iz 4. veka p.n.e.

- Nalazište je na 30-ak metara od moje kuće i dobrim delom je na našem imanju, a radi se o najsevernijem naselju sa ostacima grčke civilizacije. Neki naučnici smatraju da je možda reč o antičkom gradu Damastionu, koji se pominje u Strabonovoj "Geografiji", ali do sada nije preciznije lociran. Veruje se da je ovo urbano naselje doživelo procvat u vreme Filipa Makedonskog i Aleksandra Velikog. Lokalitet je vrlo bogat nalazima, naročito grnčarijom. Sve što je nađeno, reparirano je u mom dvorištu i otpremano za Beograd. Moja kuća je bila dom arheolozima, ali i radnicima. Tu su spavali, a neretko sam ih usluživao našim starinskim specijalitetima ispod sača - priča Čeda.

Pita namiguša

Zahvaljujući nalazištu i arheolozima, kroz kuću je prošlo niz značajnih ličnosti, ali na Čedu je najveći utisak ostavio japanski ambasador.

- Došli su iznenada, a ja sam pržio paprike iz bašte, naravno ljute. Ispekao sam hleb ispod sača i to je bio ručak. Bio je oduševljen, ali dok je jeo paprike, prvo viljuškom, a onda umakao veće komade hleba, samo je ponavljao znojeći se zbog ljutine: "Isto, kao u Leskovac!" Valjda su ga škrti Leskovčani i tamo tako dočekali - smeje se Čeda.

- Interesovali su ga i stari predmeti koje je video u kući, hteo je da zna čemu služe. Video je brdilo i pitao šta je to. Odgovorio sam da su naši stari pomoću brdila pravili tkanine, sve dok Japanci nisu poslali polovne mašine u Jumko. Odmah se snašao. "Da polovne, ali još uvek rade", aludirajući da je od njihovog dolaska u Jumko prošlo pola veka.

Čeda se nije samo bavio arheologijom. Zapazio je da su mnogi momci u selu neoženjeni.

- Ima ih dosta koji su ušli u godine kada im ne pomaže ni baba-tetkino bajanje i provodadžisanje - kaže Čeda, koji je rešio da tome stane na put i organizovao u svom dvorištu spremanje starinskih jela, pre svega devojačke pite namiguše.

Ali, ni to nije pomoglo, osedeli momci više su se takmičili u ispijanju piva u seoskoj prodavnici.

Škembići za gurmane

Onda se Čeda dosetio da bi selu i čitavom kraju bila potrebna jedna manifestacija koja bi okupila narod na druženje, a momke i devojke na upoznavanje.

- Odlučio sam se za Škembijadu. Mnogi su mi zamerali za škembiće, ali trebalo je malo vremena da ih uverim da škembići nisu sirotinjsko jelo već gurmansko, jelo za boeme i ljude od stila i ukusa. Drugo, takve manifestacije te 2008. godine nije bilo u Srbiji - kaže Čeda.

Početak je bio težak, ali nije odustajao, finansije su bile glavni problem.

- Škembijada postoji i danas, prve nedelje u septembru, nakon velikog praznika Uspenija Presvete Bogorodice, kad prođe post. Problem je što za tako nešto treba minimum 250.000 dinara, a od bujanovačke opštine, gde su na vlasti Albanci, dobijamo 100.000. Ostalo namaknu sponzori i mi sami. Postigli smo više od očekivanog, od lokalne manifestacije prerasla je u regionalnu, pa i šire. Već nekoliko godina imamo po 3.000 posetilaca, što ni u snu nismo mogli da pretpostavimo - navodi Čeda.

- Uspeli smo da u svakom selu osnujemo grupe koje igrom i pesmom čuvaju od zaborava ovaj kraj. Takmiči se i po 30-ak ekipa u pravljenju specijaliteta od škembića. U poslednje dve godine imamo goste iz cele Srbije, čak i iz Slovenije.

Čeda je zadovoljan postignutim. Kaže da je selo oživelo, a da je tome doprinelo i sveopšte propadanje najbližih gradova Bujanovca i Vranja.