Selo gde ljubav stanuje
Monika ima 18 godina. Ima radoznale oči i širok osmeh. Potrudila se da završi frizersku školu. Svoje drugarice ne fenira tako često, jer nema još pribor. Ali, vredno radi, i svaki put kada je bivša nastavnica pozove da joj pomogne, rado se odazove. Monika se nada da će završiti i kurs za manikire i pedikire, ako finansije budu dozvolile.
Njena priča zvuči savim obično, ali dok su druga deca posle nastave u školama Sremske Kamenice išla kući, Monika bi spakovala svoj ranac i krenula na jedno drugo mesto u dečje selo "Dr Milorad Pavlović".
Sestre
Monika tamo već deceniju živi, zajedno sa dve sestre i još 70 mališana o kojima roditelji iz raznih razloga ne mogu da se brinu. Svaka od tih priča posebno boli.
Studenti
Trenutno studira 24-oro. Jedan od bivših štićenika, postao je ugledni biznismen, i pomogao je dečjem selu da dobiju od slovačke firme sistem za solarno zagrevanje vode.
- Mi smo prvo dečje selo na svetu koje koristi solarnu energiju. Kada bi svaka firma u Srbiji dala neki minimum, ne bi imali nikakav problem. Vreme, pažnja, i novac za stipendije, programe i udžbenike mogu mnogo toga da učine i na bolje promene njihove živote, zaključio je direktor.
Selo, koje ovih dana slavi 40 godina postojanja odnegovalo je više do 1500 mališana.
Smešteno je u okvirima nacionalnog parka, gde se u sred zelene idile nalaze jednospratne kućice u kojma spavaju, ručaju, uče i druže se mališani. Okolo su prakovi, igralište za basket, klackalice, ljuljaške, biblioteka, igraonica...
Svaka kućica u Dečjm selu "Dr Milorad Pavlović" u Kamenici deluje kao bajkovit svet, ali krije ranjena srca.
- Ovde su materijalni uslovi savršeni. Kada pogledate kuće, i vidite da imaju najnoviju klimu, veš mašinu, deca imaju tablet, deluje vam sjajno. Međutim, to ne da nije dovoljno, nego je to ništa naspram onoga što im stvarno nedostaje. Topli ljudski dodir, pogled, briga roditelja, mentorstvo, neko da ih zagrli, pomazi, pomogne, objasni.. sve što mi podrazumevamo, njima je nepoznato - kaže dr Srđan Egić, direktor dečjeg sela.
Mališani dolaze po uputu Centra za socijalni rad i njihov broj se menja, a država najpre pokušava da im nađe hraniteljske porodice. Većina dece je dovedena, čak 40 odsto, jer roditelji nisu u stanju da ih finansijski izdržavaju. Najmlađi mališan koji se tamo trenutno nalazi je predškolac, a 80 odstao je u dobu iznad 15 godinaa - priča dr Egić.
Kada je teško, pomognu mi
Monika je imala tek osam godina kada je došla.
- Bila sam jako mala. Prvo sam se plašila, a posle sam se navikla. Doveli su nas roditelji. Bile smo na klackalicama, a onda sam rekla da idem da pijem vode. Kada sam se vratila njih više nije bilo. Pobegli su jednostvano i više se nikada nisu pojavili. Nisu mogle da nas izdržavaju, a možda je bolje, suznih očiju je nastavila Monika.
- Nekada se malo zapitam, otkud ovde? Što su me ostavili? Šta se između njih desilo? Ali opet, kada bolje razmislim bolje je da sam ovde, bar sam na sigurnom...
Kada mi je teško pomognu mi. Zadovoljna sam, kakvo je moglo biti, prezadovoljna. Trudimo se da bude još bolje u daljem životu.
Udahnula je za trenutak, i brzo prešla preko te teme. Za sve te godine stekla je puno drugara, ali se ipak najviše druži se sestrama.
- Od kako sam došla ovde baš sam zavolela jednu tetka Vesnu i tetka Miru i sa njima mogu sve otvoreno da pričam. Uvek su tu kada mi je teško - ispričala je Monika.
Hranitelji dobro rešenje
Država u svojim programom više forsira da deca idu u hraniteljske porodice, što se smatra boljim rešenjem od doma.
- Hraniteljske porodice su bolje od najboljeg doma, ali tu treba i monitoring, jer je materijalni momenat neretko iznad humanitarnog. Država plaća kao pomoć svakoj hraniteljskoj porodici za dete. Međutim, kada tas prevagne na stranu potreba deteta, kada porastu i treba im i nova odeća, novac za ekskurziju, neretko se dešava da hranitelji jednostavno odustanu od deteta - kaže dr Egić.
Vaspitači u dečjem selu imaju izuzetno važnu ulogu, a pred njih je stavljen težak zadatak. Oni su i savetnici, i prijatelji, neko kome deca poveravaju sve svoje tajne i glavno mesto utehe. Glavni vaspitač Radenko Kondić, kaže da se svi trude da deci olakšaju boravak u domu. Svakodnevno ih ocenjuju, svaki uspeh nagrađuju, i na taj način motivišu da budu bolji. Deca koja odlaze iz doma ne prekidaju kontakt sa njima. Tako da su vaspitači sela redovni gosti na svadbma, rođendanima, dipomskim i drugim svečanostima.
Oni s ponosom ističu da imaju već unuke štićenika koji su bili tu kada je 1975. Jovanka Broz otvorila dečije selo. Ali, i dešava se da deca njihovih štićenika postanu i sami štićenici.
Država plaća fiksne troškove, plate, grejanje i hranu. Za sve ostalo, moraju sami da se snađu.
- Gaće, majice, sve ostalo kupujemo iz donacija.
Nole pomaže
- Dobijamo dosta tih donacija. Neko donese garderobu, neko veš mašine, neko 500 evra. Međutim, institucionalno nam pomaže fondacija Novaka Đokovića, Delta holding, Unicef i SOS kinderdorf. Ostali, od slučaja do slučaja -dodaje Egić.
Mališani u domu ostaju do 18. godine, a posle nastaje problem - kako im obezbediti dalji pristojan život. Iz naroda je krenula inicijativa 90-ih godina da se to nekako reši, kada je jedna gospođa ostavila testamentom kuću deci. Sada dečije selo raspolaže sa 11 stanova, a poslednja tri je nedavno ostavila anonimna donatorka.
- Tu ih smeštamo dok studiraju, daju ispite. Ali, da bi ih motivisali da studiraju, moramo da platimo školarine, a školarina na državnom fakultetu je 500 evra - pojašnjava dr Egić.
Puno saradnika
Dečje selo osmislio je program porodičnog saradnika koji pomaže porodice u krizi. Njihov posao je da pokušaju da nađu rešenje kako bi deca ostala u okvirima biološke porodice.
- Recimo sistem socijalne zaštite je sada takav da ako doneseš dovoljno papira, dobićeš socijalnu pomoć. Pa se dešava da je dobiju ljudi sa džipovima jer su snalažljivi, a onaj ko je stvarno siromašan, on ne zna da ispravo popuni formular. Tu smo mi da pomognemo - kaže Egić.
