Đaci koji nisu imali ni stolicu
Pred kraj svake školske godine u u milanovačku gimnaziju svraćaju starci sede kose, mnogi sa štapovima u rukama, izborani, sa staklima na naočarima debelim kao dance tegle, ali sa licima ozarenim radošću. Učenici na njih gledaju nekako u čudu i sa podsmehom i ne shvatajući da su u njihovim skamlijama nekada sedeli i sticali znanje ti isti ljudi koji su posle mnogo godina došli da se prisete davnih školskih dana. Tako su nedavno u Gornjem Milanovcu učenici posleratne Realne gimnazije proslavili šest i po decenija mature. Njih 27, od 70 učenika podeljenih u tri odeljenja.
- Život je kao peščani sat koji polagano curi i sa sobom odnosi i vreme i ljude. U toj prvoj generaciji posle Drugog svetskog rata Realne gimnazije bilo nas je 70 učenika, uglavnom godišta između 1930. i 1932. Danas je ostalo u životu nas 27 koji se svakog juna okupljamo da se družimo i obnovimo sećanja na školske dane koji su bili baš sirotinjski. Grad su u toku rata do temelja spalili Nemci te su časovi održavani u ono malo kafana i privatnih kuća koje su ostale neoštećene. Nije bilo đačkih klupa pa smo sedeli na tronoškama i pisali držeći sveske na kolenima, ali ništa nam nije bilo teško jer je to vreme bilo ispunjeno nadom - priča Vojo Mandić, jedan od inicijatora okupljanja koji je nakon završetka školovanja odlučio da ostane u Gornjem Milanovcu.
Odmah posle rata vladala je velika beda.
- Jeste bilo teško vreme, ali i vreme kada smo, nekako, svi bili podjednako siromašni, a ono što smo imali delili smo među sobom. To siromaštvo nam je, valjda, još više pojačavalo želju za znanjem te ne čudi da je više od 85 odsto učenika te prve generacije završilo fakultet i postali su poznati lekari, profesori, ekonomisti, veterinari, dobri sportisti i čuveni sportski radnici, a iznad svega, dobri ljudi - kaže za "Vesti" Dobrila Jocić Cila.
Siromašni su bili učenici, ali ništa bogatiji u tim oskudnim vremenima nisu bili ni njihovi profesori koji se sa setom sećaju.
- Naši profesori su bili oličenje znanja, mudrosti, lepih manira i lepog oblačenja. Uvek su nosili bele lepo opeglane košulje iako smo znali da su neki od njih imali samo po jednu košulju koju su svake noći prali kako bi u školu dolazili čisti i pedantni. Mi smo profesore jako poštovali i nikada se nije desilo da je neko od nas osramotio i sebe i profesore nedoličnim ponašanjem, ogovaranjem, spletkarenjem, a o odlasku u kafanu niko nije smeo ni da razmišlja. Dobro, bilo je onih koji su ponekad krijući pušili, ili duže ostajali u gradu čučeći pored neke kapije kako bi bar na trenutak videli svoju simpatiju, ali to su bili zaista zanemarljivi ispadi - ističe Radoslav Kostić koji živi u Beogradu i ne može da se načudi vrednostima koje danas vladaju među mladima.
Mnogi iz prve generacije Realne gimnazije još u to vreme su postali poznati sportisti, a najveći uspeh postigao je Srećko Radišić, čuveni atletičar i još čuveniji kondicioni trener Crvene Zvezde, fudbalske reprezentacije Jugoslavije i Reala iz Madrida.
- Bio sam daleko od Gornjeg Milanovca, ali sam svoj grad, svoje detinjstvo, mladost i ljude nosio u svom srcu. Sportsku karijeru sam završio i sada često sedim sa svojim "saborcima" iz Realne gimnazije što me u ovim poznim godinama istinski usrećuje - kaže za "Vesti" Srećko Radišić.
