Svetac i Srbima i Albancima

Ne treba se bojati da jedan narod ne pretera u proslavljanju svojih heroja iz prošlosti, više se treba bojati da ne zaboravi svetle duhove prošlosti i ne preda se danu i komadu. Ova mudrost Svetog vladike Nikolaja Žičkog, izrečena je pre mnogo decenija, a aktuelna je i danas kada se navršava 999 godina od stradanja svetog kralja Jovana Vladimira, prvog srpskog svetitelja.

Crkva Svetog Jovana Vladimira u Beogradu (Foto: A. Živanović)

Jovan Vladimir, knez Duklje, živeo je od 970 godine do 1016. godine, a na presto je došao nakon smrti svoga oca Petrislava, prvog dukljanskog vladara. Njegovu vladavinu su obeležili stalni napadi ambiocioznih vladara iz susedstva.

Prvi napad usledio je od moćnog vladara Južnih Slovena, cara Samuila. U početku Vladimir je pružao otpor, ali da bi sprečio dalja pustošenja zemlje, odlučio je da se preda i zatočen je u Samuilovoj prestonici Prespi. Tokom tamnovanja upoznao je Samuilovu ćerku Kosaru, koja se u njega zaljubila, a nedugo potom postala njegova žena.

Iako se očekivalo da je došao period mira i blagostanja za državu, stigli su novi izazovi. U Bici na Belasici 1014. godine Slovene su potukli Vizantinci, a pod utiskom teškog poraza car Samuilo je ubrzo umro. Na prestolu ga je zamenio sin Gavrilo Radomir, koji je posle kratke vladavine nastradao od svog brata Jovana Vladislava, koji je seo na presto države Južnih Slovena. Vladislav je na putu do trona eliminisao sve svoje konkurente, a nije poštedeo ni njihove najbliže.

Preostao je još jedino Samuilov zet Jovan Vladimir. Vladislav je pozvao Vladimira u posetu šaljući mu na poklon krst, na kome se zakleo u dobre namere. Videći šta se sprema, Kosara, Vladimirova žena, otišla je prva na razgovor sa bratom Vladislavom, kako bi joj dao reč da neće ništa loše učiniti njenom mužu. Verujući u čast svog domaćina, Jovan Vladimir je poneo darovani krst i nenaoružan otišao u Prespu, u Makedoniji, gde je i pogubljen 4. juna 1016. godine.

Sahranjen je u Prespi, a nakon dve godine njegove svete mošti Kosara je prenela u Duklju, u manastir Svete Bogorodice Krajinske na obali Skadarskog jezera.

Kroz vekove svete mošti su bile u gradu Draču čiji je zaštitnik, a u drugoj polovini prošlog veka kada je proglašen ateizam u Albaniji, mošti su skrivane u Elbasanu, u crkvi Svete Marije.

Danas mošti počivaju u Tirani, u crkvi posvećenoj Blagovestima.

Verujući Albanci mole se Svetom Jovanu Vladimiru, nazivajući ga Šin Đon.

Kult sveca održao se do današnjih dana. Moleći se nad njegovim svetim moštima mnogi vernici našli su utehu i isceljenje od mnogih bolesti, a ponajviše, kažu, od neplodnosti. Jednom godišnje, na njegov praznik, iz oltara crkve iznosi se kivot sa moštima sveca da ih celivaju prisutni vernici i pomole se za pomoć. Vernici svojim kućama nose sveto miro i komadiće vate koja je čuvana u kivotu sveca.

Sveti Jovan Vladimir je nebeski zaštitnik grada Bara, a njemu u čast je posvećen velelepni saborni hram. Krst Svetog Jovana Vladimira koji je dobio od verolomnog Vladislava, čuva se vekovima u porodici Androvića u selu Mikulići podno Rumije. Svake godine na praznik Svete Trojice, od crkve Svetog Nikole u Mikulićima kreće litija do crkve Svete Trojice na vrhu planine Rumije. Na čelu litije nosi se krst Svetog Jovana Vladimira, a u litiji učestvuju svi Barani.