Biću najbrži na svetu
Jasmin Bambur je predstavljao otadžbinu na Zimskim paraolimpijskim igrama 2010. godine u Vankuveru, a danas predstavlja Ameriku jer je sezona koštala 45.000 dolara, a u Srbiji za to sponzora nije bilo
- U to vreme živeo sam u Džordžiji i u Atlanti sam imao treninge. Tog dana vraćao sam se s treninga i u jednom momentu sam zaspao za volanom. Moj auto je udario ivičnjak. Prednji točkovi su otpali, a ja sam izleteo kroz šoferšajbnu. Automobil me je poklopio celom težinom i slomio mi kičmu. Od tog dana sam u kolicima - kaže Jasmin. Devet meseci kasnije dobio je predlog da dođe u Kolorado na rekreaciju. Došao je na sedam dana, a prva tri proveo je skijajući.
Dovoljno lud
Na Staroj planini prošle godine organizovano je takmičenje invalida, a seća se da je pre nekoliko godina bio prvi skijaš invalid na Kopaoniku.
- Bila je to prava ludnica jer niko nikada nije bio tamo u kolicima. Ipak, ja jesam u kolicima, ali moj nivo skijanja je na zavidnom nivou. Brzina kojom se spuštam na stazi u spustu je 78 milja na sat. I zato mislim da je ovaj sport samo za odabrane i dovoljno lud!
Sedam godina posle udesa 2007. godine on i njegova devojka Sara, Amerikanka, venčali su se u Severnoj Karolini. Samo nekoliko meseci posle toga, u novembru iste godine, rekao joj je da se seli u Kolorado. Bio je najsrećniji kada skija.
Tada je došao u Vinter park i priključio se tamošnjem takmičarskom programu. Iste sezone u februaru je već bio u svetskom kupu. Trenirao je po osam sati pet puta nedeljno, pa je u prvoj sezoni osvajao medalje. Bio je treći na Evropskom kup finalu u Španiji i drugi na prvenstvu Amerike u Ajdahu.
- Još kao dete sam sanjao da učestvujem na Olimpjijskim igrama. Sećam se Zimskih olimpijskih igara kada sam kao klinac gledao svog oca Džafera Bambura, trenera skijanja, koji je na toj Olimpijadi bio na tribinama kao delegat. Kamera ga je zumirala dok je sedeo u prvim redovima. Tada sam bio mali dečak i od cele Olimpijade sećam se samo toga. Od tog momenta postao mi je san da jednog dana učestvujem na Olimpijadi.
Interesantno je da je Jasminov otac bio s njim na Olimpijadi u Vankuveru kao šef stručnog štaba Paraolimpijskog alpskog tima Srbije, dok je njegov mlađi brat Ismar bio trener.
- Bila mi je čast da predstavljam svoju zemlju na Olimpijadi. Kao jedini njen predstavnik nosio sam zastavu Srbije i taj osećaj ne može da se poredi ni sa čim! Mislim da sam bio osmi u spustu, a biti među 10 najbržih u svetu je veliki uspeh i cela ekipa je bila oduševljena - priča Jasmin.
Međutim, zbog velikih troškova koje iziskuje ovaj sport, Jasmin je morao da prestane da skija za Srbiju. Novca za sponzore nije bilo.
- Moja tadašnja sezona koštala je 45.000 dolara i te pare su odnekud morale da se nađu. Nije fer dati samo jednom sportisti trećinu budžeta, a uskratiti to drugima - veli on.
Prvu sezonu je Jasmin sam platio, ali za malu zemlju kao što je Srbija to je bio veliki novac. Rešenje je pronađeno i odlučeno je da Jasmin skija za Ameriku. To je bilo i lakše jer on ionako živi i trenira u Americi. Na prošlogodišnjoj Olimpijadi u Sočiju u Rusiji predstavljao Ameriku i osvojio šesto mesto.
Njegove ćerke, petogodišnja Lejla i dvogodišnja Maja već skijaju i verovatno će postići vrhunske rezultate u sportu, baš kao i njihov izuzetan otac koji je na putu da bude bude najbrži na svetu.
